broken clouds
18°C
20.09.2024.
Нови Сад
eur
117.058
usd
105.2585
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Заборављени Карловчани: Архитекта Светомир Лазић

30.04.2023. 16:08 16:12
Пише:
Извор: Карловачки музеј/архива

Неколико година пред смрт, архитекта Светомир Лазић (1894-1975) поклонио је карловачком музеју, данашњем депандансу Музеја града Новог Сада више од 40 својих радова - акварела, уља на платну и цртежа, објаснивши тај племенити гест речима: „Чиним то у знак сећања на лепе и незаборавне дане које сам провео у Сремским Карловцима“.

Већину радова Лазићевог легата чине они са карловачким мотивима, настали у раздобљу од 1919. до 1950. године.

На тај његов потез, живот и архитектонски опус подсетила је изложбом у карловачком музеју који баштини Лазићев легат, пре деценију кустос Дивна Гачић изложбом „У спомен на лепе дане у Сремским Карловцима“, изневши први пут пред очи Карловчана фотографије дародавца и нешто од докумената о њему и његовој породици. 

Породица Светомира Лазића се одмах по његовом рођењу, новембра 1894. године доселила из Доњег Милановца у Сремске Карловце, у којима је његов отац Павле као виши службеник Аустријског паробродског друштва, постао шеф бродарске агенције и угледни члан тадашњег карловачког друштва. Лазићи су прошли кроз ту сремску варош као комета, оставивши трагове који су готово потпуно избледели. 

Светомир у Карловцима проводи детињство, завршава основну школу и гимназију, да би 1913. године отишао у Праг да студира архитектуру на Техничком факултету. До почетка рата завршио две године студија, са просечним успехом, а онда је морао да прекине студије, јер је мобилисан у аустроугарску војску. Дипломирао је 1921. године, а у Прагу се осим студија бавио и сликањем. Завршивши факултет, Лазић одлази у Београд, у ком остаје до краја живота, и указом краља постаје службеник Министарства грађевина Краљевине Југославије, где од 1921. до 1929. године ради углавном на реконструкцијама старијих репрезентативних здања, као што су Стари двор и зграда Министарства шума и руда. Уједно је обављао посао надзорника изградње свих београдских болничких објеката.

Пројектовањем Светомир почиње да се бави одмах после дипломирања. Аутор је пројеката за Његошеву капелу на Ловћену,Уметнички павиљон на Калемегдану, хотел „Опленац“, гробницу Бранислава Нушића...

Лазић је напустио Министарство грађевина 1929. године и отворио властити архитектонски атеље. Добри познаваоци његовог архитектонског дела кажу да је радо прихватао послове у којима је могао да искаже свој сликарски таленат. У такве спадају пројекти надгробних споменика заслужних грађана као што су Бранислав Нушић, породица Димић, војвода Путник. Као његови успешни радови наводе се стамбени објекат у Палмотићевој и вила Олге Мос у Толстојевој улици у Београду. Након Другог светског рата, радио је у Министарству саобраћаја и направио више од двадесет пројеката железничких станица. Поред станица пројектовао је и железничке болнице, од којих су изведене само Поликлиника у Марибору и Војна болница у Шапцу. Када 1955. године постаје шеф Пројектантског завода речног саобраћаја, приближио се водама којима је његов отац пловио, оставивши иза себе више пројеката из те области. Зграду суда у Суботици сматрао је круном свога радног опуса, за коју је добио и прву награду...


Цинцарева Дара и обезглављени др Миленко

Кћи Павла Лазића, Даринка, „Цинцарева Дара“, како су је Карловчани звали, била је као врло млада удата за добростојећег карловачког банкарског чиновника, цинцарског порекла, Марка Бурну. Њихов брак није био дугог века. Марко се убрзо оженио другом женом и добио три кћери од којих су две са њим страдале у логору Јасеновац. Даринка се касније удала за извесног Властимира Земановића и није живела у Карловцима. Осим Светомира и Даринку, Павле је имао и сина Миленка, који је трагично изгубио живот у банатском селу Владимировац 1934.године, где је радио као лекар. Њега су мучки убила, одсекавши му главу, браћа Драксин, Марко и Никола, у садејству са снајом Маријом. Тадашња „Правда“ помно је пратила тај случај, извештавајући сваког дана о детаљима истраге, хапшењу починилаца и полемишући о мотивима. Као разлог навођени су љубомора, завист, користољубље, освета... Миленко је попут оца, брата и мајке Олге, сахрањен у Земуну, у породичној гробници. 


О Лазићу и његовој породици, понешто је забележила из сопственог сећања Теодора Мајица Петровић, карловачка хроничарка и потомак чувене тамошње фамилије Симеоновић Чокић. Описала га је као ситног, пргавог и јако говорљивог човека, који се „мало чудно“ кретао , што је,по њеној процени, сметало његовом угледу. Много више простора у својој књизи „Сећања“ посветила је пристаништу у време када је Светомиров отац био шеф бродарске агенције.

„На пространој пољани лево од дока налазио се постављен на стубовима велики магазин за робу, уз њега огормна вага за премеравање робе и палије за истовар и утовар буради са вином. Позади тога, окренуте лицем према Дунаву , биле су две простране чекаонице за путнике бродом ,а одмах до њих велика и видна канцеларија паробродског агента. Ту је дужност за све време док је постојало дунавско пристаниште у Карловцима вршио паробродски агент Павле Лазић, отац „Цинцареве даре“. Агент Лазић био је чиновник Дунавског акционарског паробродског друштва, конзорцијума који је располагао великим капиталом, а чије седиште је било у Бечу. Био је крајње енергичан и тачан, волео је ред и, одан своме позиву, проводио је већи део дана а према потреби и ноћу, на пристаништу уз које су пристајали многи страни бродови и шлепови натоварени најразличитијом робом. Приликом сваког пристајања агент Лазић би за све време стајао на штегу и пазио да све тече по прописима“, забележила је Теодора Петровић у својим мемоарима, додајући да је Лазић нерадо у таквим случајевима пуштао неког на штег, те да су она и сестре биле привилеговане у том погледу јер су Павле Лазић и њен отац били пријатељи.

Зорица Милосављевић

Аутор:
Пошаљите коментар