ВРТ ДЕТИЊСТВА - ЛЕА И ЈА: Срећа, па је све прошло
Ово време је, као, резервисано за (мале) матуре, апсолвентске вечери, па и сусрете генерација. У Леино време (давно беше, сећам се ја; а, у ствари, прекјуче је било), све што се на тај фазон обележавало, а да је било током основне школе, звало се - БАНКЕТ. Какве, црне, матуре? Мале ил’ велике?!
Но, ни једног таквог сусрета, како год их звали, се не сећам нешто с носталгијом, осмехом, нити их се радо уопште сећам. Шта знам, нису ти тренуци били најтрауматичнији у Леином животу, али јесу представљали неки крај, или почетак. Како год се узело - срећа, па је све прошло.
Али, набасах скоро на неке фотке - припреме и финиш за прославу краја осмог разреда, илити мале матуре. Леа никад није размишљала да ће се на банкету појавити у туники, тексас три-четврт’ панталонама и, обожемој, старкама које су биле идентичне боје као и мајичица испод кошуље (имам је и даље и не усуђујем се да је навучем на себе)... Све наведено било је део Леиног „стила”, али, како је могуће да се не појави у хаљини? На малој матури? На банкету?!
Дуге потраге за идеалним „аутфитом” трајале су предуго за некога ко није имао на уму никакву комбинацију. Ипак, све је прошло тако што је Леа дала пуно поверење мами („Молим те, дозволи да те обучем по последњи пут”, рекла је мама, Леа дозволила, а то није био последњи пут). Сад кад се сетим, Леи је било супер! Баш кул, екстра, врх је изгледала! А тако се, упркос свој муци што иде на такав скуп, и осећала!
Наравно, опаска: „Како си могла да дођеш у старкама?!” није изостала, али нешто се Леа није нарочито узбуђивала. Њено је било да испоштује церемонију, поједе што је платила и врати се кући обувена и без жуљева. Тако се и десило.
Елем... Гледам сад како изгледају процедуре и припреме за матуре, како данас изгледа бити “велика цура” од 13-14 година, па још већа на штиклама за профи фотографисање, са још професионалнијим „мејкапом” који ће завршити на профилним сликама свих друштвених мрежа. Да се не лажемо, у оно Леино време, да је било Фејсбука (а тад није постојао ни Скајп), сигурно би нека од пронађених фотки (једна на којој је Леа у крупном плану или она где има незаборавно раван стомак; тренутак када је тај стомак почео да одлази у никад поновљену историју) завршила у неком кружићу, с два-три лајка, ако и толико. Шта да кажем, била су то тешка времена...
О самој церемонији тог, рецимо, јуна 2006. године не бих много дужила. Ипак се, од свега, најрадије сећам Леиног равног стомака.
Живот је баш неправедан!
Леа Радловачки