VRT DETINJSTVA - LEA I JA: Sreća, pa je sve prošlo
Ovo vreme je, kao, rezervisano za (male) mature, apsolventske večeri, pa i susrete generacija. U Leino vreme (davno beše, sećam se ja; a, u stvari, prekjuče je bilo), sve što se na taj fazon obeležavalo, a da je bilo tokom osnovne škole, zvalo se - BANKET. Kakve, crne, mature? Male il’ velike?!
No, ni jednog takvog susreta, kako god ih zvali, se ne sećam nešto s nostalgijom, osmehom, niti ih se rado uopšte sećam. Šta znam, nisu ti trenuci bili najtraumatičniji u Leinom životu, ali jesu predstavljali neki kraj, ili početak. Kako god se uzelo - sreća, pa je sve prošlo.
Ali, nabasah skoro na neke fotke - pripreme i finiš za proslavu kraja osmog razreda, iliti male mature. Lea nikad nije razmišljala da će se na banketu pojaviti u tuniki, teksas tri-četvrt’ pantalonama i, obožemoj, starkama koje su bile identične boje kao i majičica ispod košulje (imam je i dalje i ne usuđujem se da je navučem na sebe)... Sve navedeno bilo je deo Leinog „stila”, ali, kako je moguće da se ne pojavi u haljini? Na maloj maturi? Na banketu?!
Duge potrage za idealnim „autfitom” trajale su predugo za nekoga ko nije imao na umu nikakvu kombinaciju. Ipak, sve je prošlo tako što je Lea dala puno poverenje mami („Molim te, dozvoli da te obučem po poslednji put”, rekla je mama, Lea dozvolila, a to nije bio poslednji put). Sad kad se setim, Lei je bilo super! Baš kul, ekstra, vrh je izgledala! A tako se, uprkos svoj muci što ide na takav skup, i osećala!
Naravno, opaska: „Kako si mogla da dođeš u starkama?!” nije izostala, ali nešto se Lea nije naročito uzbuđivala. Njeno je bilo da ispoštuje ceremoniju, pojede što je platila i vrati se kući obuvena i bez žuljeva. Tako se i desilo.
Elem... Gledam sad kako izgledaju procedure i pripreme za mature, kako danas izgleda biti “velika cura” od 13-14 godina, pa još veća na štiklama za profi fotografisanje, sa još profesionalnijim „mejkapom” koji će završiti na profilnim slikama svih društvenih mreža. Da se ne lažemo, u ono Leino vreme, da je bilo Fejsbuka (a tad nije postojao ni Skajp), sigurno bi neka od pronađenih fotki (jedna na kojoj je Lea u krupnom planu ili ona gde ima nezaboravno ravan stomak; trenutak kada je taj stomak počeo da odlazi u nikad ponovljenu istoriju) završila u nekom kružiću, s dva-tri lajka, ako i toliko. Šta da kažem, bila su to teška vremena...
O samoj ceremoniji tog, recimo, juna 2006. godine ne bih mnogo dužila. Ipak se, od svega, najradije sećam Leinog ravnog stomaka.
Život je baš nepravedan!
Lea Radlovački