Врт детињства: Леа и ја

Све је почело још деведесетих, док се Југославија распа(да)ла, Леин рођендан се славио (сразмерно) као Титов.

Најпре је свуда по стану била гомила балона, не можете то замислити, али свуда их је било - по поду, по плафону, по свим ћошковима, по свим просторијама и у свим бојама. Па машнице - по поду, по плафону међу балонима, по ћошковима, од ћошкова до ћошкова, по свим просторијама и, разуме се, свих боја. Никако не смем заборавити ни силне грицкалице, слаткише, неколико помпезних торти, сокове свих врста (они што пршћу, они што се мућкају, они што се мешају), дабоме и неколико флаша дечјег шампањца, конфете (у балонима, па кад их пробушимо - ван балона, по поду, разних боја... схватили сте), а као вишњица на врху свега овога - ватромет!

Да!

Тако се у Српском Итебеју, а касније и у Житишту, ватромет видео двапут у пет дана - прво онај новогодишњи, па онда онај за Леу.

И, испада како је Леа незахвална, јелте, јер шта је све добијала за рођендан, а не воли га и не цени...

Е, па баш је у томе и фора!

Не умем вам навести једну особу која је икад дошла на Леин рођендан због Лее, а не због балона, конфета, слаткиша, сокова, торти, прскалица и - ватромета!

И иако су је одувек учили да се поклону не гледа у зубе (штагод то заправо значило), Леа је за рођендане углавном добијала такве ствари које су је, може се рећи, уједале за срце. (Кме!)

Шоља с натписом, рам за слике, дезодоранс с мирисом нечега и тако у круг. Од 20 званица (које су сваке године биле све бројније, јер ни сестре и браћа позваних не желе да пропусте забаву за памћење) Леа би добила: седам шоља, три са једним натписом, две са истом сликом и две ни по чему сличне, четири рама, фалабогу сва различита, и девет дезодоранаса од којих су пет иста, два иста и последња два иста. Таман да се потроше до следећег рођендана...

И као да су сви расположени, весели и усхићени тог 5. јануара, осим слављенице. Осим Лее. Осим мене...

Феште су се понављале из године у годину, на срећу, само до 12. рођендана кад је традиција балона, конфета, дечјег шампањца и ватромета прекинута. (У ствари, кад се сетим, конфете су се задржале дуже, и њих, некако, и дан-данас једино волим.)

А те 12. и следеће баксузне 13. прославе, мала екипа од нас четворо, ишла је у Зрењанин на пицу. Сами! Ко велики...

Ајме, те тишине за столом, кад се само сетим, а нема ни мобилних телефона, ни Фејса, ни лепог времена о ком би се могло причати... А нема ни свих оних ђаконија и дрангулија на које су сви навикли. Па, потежи неку тему на силу, па фолирај да ти је баш супер на „журци”, па мука што се нема где отићи, јер шта ће деца са села, него да чекају да се по њих дође...

И онда, кад је дошло време да се иде кући са 13. рођендана, долазе Леини родитељи по друштванце, кад... Довлаче оооогромну кутију упаковану у украсни папир! Ох, па овај рођендан се можда и заврши како треба, мислила је наивна Леа, као да не познаје своју маму и њене фикс идеје.

Три, два, један... Из кутије, господе само кад се сетим те сцене, искаче Михаило, Леин шест година млађи брат, који нарочито варничи од ентузијазма што изиграва кловна и изненађење ком су се опет сви обрадовали више од слављенице. Од Лее. Од мене...

АЛИ... Ни ТО није све! Ах, не...

Долази тренутак за полазак кућама, натрпавамо се сви у нашу белу Ладу, Лајку нашу дивну, сад смо бројнији нег’ што смо били у доласку (не заборавите на поклон тежак рецимо 20 кила), кад, на излазу из Зрењанина зауставља се ауто... Зауставља се Лада наша... А рођендану нема краја...

„Морамо сви да изађемо да погурамо Ладу”, нешто у том фазону говори мама, а Леу блам, блааааам, блаааааааам!

Намонтирали се сви код гепека, заузели стартну позицију, чекамо татин знак да кренемо да гурамо, ал’ уместо узвика, опали нешто изнад глава и док се клинчурија сабрала шта се дешава, свуда око њих и на њима биле су - конфете!

Не дајте се заварати да је тог 13. рођендана дошао крај слављеничкој агонији.

Јок!

Сваке године је Леа нашла разлог да буде нерасположена за „свој” дан, да га „прослави” у муци, а често и у сузама. Једноставно, тај 5. јануар јој и није нешто весео датум.

С годинама он постаје све скромнији и проводим га са све мањим бројем људи. Ове године, јубиларни 30. рођендан сам провела само с једном особом, а њих деветоро се сетило да ми га честита (укључујући маму, тату, брата, омику и тетку).

И право да вам кажем, више од тога ми није ни требало!

Леа Радловачки