Vrt detinjstva: Lea i ja

Sve je počelo još devedesetih, dok se Jugoslavija raspa(da)la, Lein rođendan se slavio (srazmerno) kao Titov.

Najpre je svuda po stanu bila gomila balona, ne možete to zamisliti, ali svuda ih je bilo - po podu, po plafonu, po svim ćoškovima, po svim prostorijama i u svim bojama. Pa mašnice - po podu, po plafonu među balonima, po ćoškovima, od ćoškova do ćoškova, po svim prostorijama i, razume se, svih boja. Nikako ne smem zaboraviti ni silne grickalice, slatkiše, nekoliko pompeznih torti, sokove svih vrsta (oni što pršću, oni što se mućkaju, oni što se mešaju), dabome i nekoliko flaša dečjeg šampanjca, konfete (u balonima, pa kad ih probušimo - van balona, po podu, raznih boja... shvatili ste), a kao višnjica na vrhu svega ovoga - vatromet!

Da!

Tako se u Srpskom Itebeju, a kasnije i u Žitištu, vatromet video dvaput u pet dana - prvo onaj novogodišnji, pa onda onaj za Leu.

I, ispada kako je Lea nezahvalna, jelte, jer šta je sve dobijala za rođendan, a ne voli ga i ne ceni...

E, pa baš je u tome i fora!

Ne umem vam navesti jednu osobu koja je ikad došla na Lein rođendan zbog Lee, a ne zbog balona, konfeta, slatkiša, sokova, torti, prskalica i - vatrometa!

I iako su je oduvek učili da se poklonu ne gleda u zube (štagod to zapravo značilo), Lea je za rođendane uglavnom dobijala takve stvari koje su je, može se reći, ujedale za srce. (Kme!)

Šolja s natpisom, ram za slike, dezodorans s mirisom nečega i tako u krug. Od 20 zvanica (koje su svake godine bile sve brojnije, jer ni sestre i braća pozvanih ne žele da propuste zabavu za pamćenje) Lea bi dobila: sedam šolja, tri sa jednim natpisom, dve sa istom slikom i dve ni po čemu slične, četiri rama, falabogu sva različita, i devet dezodoranasa od kojih su pet ista, dva ista i poslednja dva ista. Taman da se potroše do sledećeg rođendana...

I kao da su svi raspoloženi, veseli i ushićeni tog 5. januara, osim slavljenice. Osim Lee. Osim mene...

Fešte su se ponavljale iz godine u godinu, na sreću, samo do 12. rođendana kad je tradicija balona, konfeta, dečjeg šampanjca i vatrometa prekinuta. (U stvari, kad se setim, konfete su se zadržale duže, i njih, nekako, i dan-danas jedino volim.)

A te 12. i sledeće baksuzne 13. proslave, mala ekipa od nas četvoro, išla je u Zrenjanin na picu. Sami! Ko veliki...

Ajme, te tišine za stolom, kad se samo setim, a nema ni mobilnih telefona, ni Fejsa, ni lepog vremena o kom bi se moglo pričati... A nema ni svih onih đakonija i drangulija na koje su svi navikli. Pa, poteži neku temu na silu, pa foliraj da ti je baš super na „žurci”, pa muka što se nema gde otići, jer šta će deca sa sela, nego da čekaju da se po njih dođe...

I onda, kad je došlo vreme da se ide kući sa 13. rođendana, dolaze Leini roditelji po društvance, kad... Dovlače oooogromnu kutiju upakovanu u ukrasni papir! Oh, pa ovaj rođendan se možda i završi kako treba, mislila je naivna Lea, kao da ne poznaje svoju mamu i njene fiks ideje.

Tri, dva, jedan... Iz kutije, gospode samo kad se setim te scene, iskače Mihailo, Lein šest godina mlađi brat, koji naročito varniči od entuzijazma što izigrava klovna i iznenađenje kom su se opet svi obradovali više od slavljenice. Od Lee. Od mene...

ALI... Ni TO nije sve! Ah, ne...

Dolazi trenutak za polazak kućama, natrpavamo se svi u našu belu Ladu, Lajku našu divnu, sad smo brojniji neg’ što smo bili u dolasku (ne zaboravite na poklon težak recimo 20 kila), kad, na izlazu iz Zrenjanina zaustavlja se auto... Zaustavlja se Lada naša... A rođendanu nema kraja...

„Moramo svi da izađemo da poguramo Ladu”, nešto u tom fazonu govori mama, a Leu blam, blaaaaam, blaaaaaaaam!

Namontirali se svi kod gepeka, zauzeli startnu poziciju, čekamo tatin znak da krenemo da guramo, al’ umesto uzvika, opali nešto iznad glava i dok se klinčurija sabrala šta se dešava, svuda oko njih i na njima bile su - konfete!

Ne dajte se zavarati da je tog 13. rođendana došao kraj slavljeničkoj agoniji.

Jok!

Svake godine je Lea našla razlog da bude neraspoložena za „svoj” dan, da ga „proslavi” u muci, a često i u suzama. Jednostavno, taj 5. januar joj i nije nešto veseo datum.

S godinama on postaje sve skromniji i provodim ga sa sve manjim brojem ljudi. Ove godine, jubilarni 30. rođendan sam provela samo s jednom osobom, a njih devetoro se setilo da mi ga čestita (uključujući mamu, tatu, brata, omiku i tetku).

I pravo da vam kažem, više od toga mi nije ni trebalo!

Lea Radlovački