Врт детињства: Леа и ја
Има више од десет година како уопште не гледам телевизију. Чак ни немам ТВ пријемник у стану. (Једном приликом сам га имала у некој гарсоњери, али на њему је био миље са неком фигуром, а испред ваза са цвећем, да ми буде лепо кад га видим.)
Не кажем да је ово вредно неке хвале, али ја сам себи и те како захвална!
Кад одем код мојих на викенд и ако се неко зезне и тражи ми да пребацим на неки канал, то се заврши тако што гледам у три даљинска и немам појма шта треба да урадим или, ако баш решим да помогнем, обавезно нешто покварим.
Једноставно, никад нисам би ла емотивно везана за ту справу, али се сећам оних ретких тренутака среће и задовољства када бих укључила то сокоћало и уживала у ономе што видим.
И размишљам, колико ме је издефинисало све оно што је Леа некад и гледала...
Не сећам се да је било икакве рутине у гледању телевизије, као што су обавезни цртаћи ујутру пред вртић или увече пред спавање, нити је било помно праћење серија и емисија (осим Касандре, али за њу знам јер се сећам сличица које су се размењивале и Леиног врхунски наученог шпанског језика), али се сећам „сателитске” и ЦартоомНетњорка, као и гомиле Дизнијевих дугометражних цртаћа на ВХС касетама.
Управо тако Леа је заволела многе ствари - књиге и библиотеке (јер Бел обожава да чита и у замку има најлепшу библиотеку на свету), животиње, а нарочито псе (јер Снежана пева са птичицама и срнама, а Маза и Луња имају најдивније другаре), заволела је да шије и дизајнира хаљине (јер како би другачије Пепељуга и маштала о принцу и одласку на бал), научила је да свакоме помогне ако је у могућности (као што Хајди води рачуна о другарици Клари и свом деди на планини), да у свакоме пронађе нешто добро (као Бел у Зверки), да обожава да лута у природи, по шумама, пропланцима, прескачући потоке и дивећи се небу (чега има у скоро сваком цртаћу, али у „Анастасији” некако највише), а тек што воли да спавааа (мада, за то и није нешто крива баш Трнова Ружица, али је давала ветар у леђа)...
Леа се научила и стрпљењу и неодустајању (као што ни Којот не одустаје од свог плена), научила је да увек покуша да пронађе излаз из безизлазне ситуације (као што Yеri увек побегне од Тома), схватила је да насиље никад није решење (хвала ти, Фердинанде), а да неправда има права да нас боли (Калимеро је, разуме се, главни кривац за то)...
Могла бих тако у недоглед, јер било је ту још цртаћа које је Леа волела да гледа, које је и напамет знала, а који су јој били као нека водиља кроз живот пратећи исправне и здраве вредности.
И сад, нешто ме све стра’ да помислим, а камоли погледам, какви су цртаћи данас у тренду, а самим тим и вредности, шта ли деца уче и шта ће тек постати...
Леа Радловачки