Vrt detinjstva: Lea i ja
Ima više od deset godina kako uopšte ne gledam televiziju. Čak ni nemam TV prijemnik u stanu. (Jednom prilikom sam ga imala u nekoj garsonjeri, ali na njemu je bio milje sa nekom figurom, a ispred vaza sa cvećem, da mi bude lepo kad ga vidim.)
Ne kažem da je ovo vredno neke hvale, ali ja sam sebi i te kako zahvalna!
Kad odem kod mojih na vikend i ako se neko zezne i traži mi da prebacim na neki kanal, to se završi tako što gledam u tri daljinska i nemam pojma šta treba da uradim ili, ako baš rešim da pomognem, obavezno nešto pokvarim.
Jednostavno, nikad nisam bi la emotivno vezana za tu spravu, ali se sećam onih retkih trenutaka sreće i zadovoljstva kada bih uključila to sokoćalo i uživala u onome što vidim.
I razmišljam, koliko me je izdefinisalo sve ono što je Lea nekad i gledala...
Ne sećam se da je bilo ikakve rutine u gledanju televizije, kao što su obavezni crtaći ujutru pred vrtić ili uveče pred spavanje, niti je bilo pomno praćenje serija i emisija (osim Kasandre, ali za nju znam jer se sećam sličica koje su se razmenjivale i Leinog vrhunski naučenog španskog jezika), ali se sećam „satelitske” i CartoomNetnjorka, kao i gomile Diznijevih dugometražnih crtaća na VHS kasetama.
Upravo tako Lea je zavolela mnoge stvari - knjige i biblioteke (jer Bel obožava da čita i u zamku ima najlepšu biblioteku na svetu), životinje, a naročito pse (jer Snežana peva sa ptičicama i srnama, a Maza i Lunja imaju najdivnije drugare), zavolela je da šije i dizajnira haljine (jer kako bi drugačije Pepeljuga i maštala o princu i odlasku na bal), naučila je da svakome pomogne ako je u mogućnosti (kao što Hajdi vodi računa o drugarici Klari i svom dedi na planini), da u svakome pronađe nešto dobro (kao Bel u Zverki), da obožava da luta u prirodi, po šumama, proplancima, preskačući potoke i diveći se nebu (čega ima u skoro svakom crtaću, ali u „Anastasiji” nekako najviše), a tek što voli da spavaaa (mada, za to i nije nešto kriva baš Trnova Ružica, ali je davala vetar u leđa)...
Lea se naučila i strpljenju i neodustajanju (kao što ni Kojot ne odustaje od svog plena), naučila je da uvek pokuša da pronađe izlaz iz bezizlazne situacije (kao što Yeri uvek pobegne od Toma), shvatila je da nasilje nikad nije rešenje (hvala ti, Ferdinande), a da nepravda ima prava da nas boli (Kalimero je, razume se, glavni krivac za to)...
Mogla bih tako u nedogled, jer bilo je tu još crtaća koje je Lea volela da gleda, koje je i napamet znala, a koji su joj bili kao neka vodilja kroz život prateći ispravne i zdrave vrednosti.
I sad, nešto me sve stra’ da pomislim, a kamoli pogledam, kakvi su crtaći danas u trendu, a samim tim i vrednosti, šta li deca uče i šta će tek postati...
Lea Radlovački