ВОЈВОЂАНСКИ НЕМЦИ Хутерерова сећања на завичај и ратне године

Књига се темељи на историјским подацима, наводи значајне датуме и догађаје у животу војвођанских Немаца. У њој је објављено и неколико сведочења.

Међу тим сведочењима је и животна прича и судбина Франца Хутерера, који је рођен у Футогу 1925. године. а умро у Минхену 2002. Стефановић је разговор с Хутерером водио у јесен 1995. године, али се и дописивао с њим „Писао ми је беспрекорном ћирилицом, аутографом”, забележио је Стефановић. Он је у сажетим биографским подацима на крају књиге навео да је Хутерер завршио немачку учитељску школу у Врбасу, да је септембра 1944. мобилисан у Вермахт и да је рањен у Источној Пруској. Хутерер је на крају рата био у америчком заробљеништву, а у послератним годинама је студирао у Минхену. Био је наставник и директор школе у Баварској. Објавио је неколико дечјих романа „Награђена верност”, „На обалама Дунава”, „Деца с пастирске пољане”, „Велико путовање Рихарда Кука” и друге књиге које су преведене на енглески, француски, шведски, дански, холандски и португалски. Део животне приче Франца Хутерера преносимо из Стефановићеве књиге:

„У детињству сам био окружен различитим народима: Србима, Мађарима, после у Новом Саду Јеврејима, па и Циганима. Да, и Буњевцима, али све до десете године живео сам само с Немцима. У школи смо учили немачки и српски, али се у школи не учи језик. Родитељи су ме хтели као доброг ђака да пошаљу у гимназију, само проблем је био у томе што нисам знао језик. Био сам мали Шваба међу Србима. Али, нисам се осећао непријатно, прихватили су ме као свога. Српска школа у Футогу се налазила код православне цркве. Потом сам се уписао у српску гимназију у Новом Саду. Постао сам ђак путник. Сваког дана железницом или аутобусом.

„Град сам бурно доживео, то је нешто сасвим различито од села, а све што сам доживео у граду, примио сам преко српског језика. Немачки сам учио у II разреду гимназије као страни језик. Нови Сад мог детињства био је мултикултурална средина. То ме је литерарно одредило до данас. Немачку књижевност сам читао прво на српском. Пише се ’Гете’ без немачког ’ое’, ’Херман’ и ’Доротеа’, и данас се сећам. Мој професор Миленко Шуваковић је сваког петка издавао књиге за лектиру. Разговарали смо о књигама. Волео ме је као ђака. На часу дигне прст:

„’Ви, Срби, слушајте овог малог Швабу, он говори правилније од вас. Каже се отац, а не ћале.’

„Хоћу да кажем како сам се радо кретао у тој гимназијској средини. Професори су ми били: Младен Лесковац, Светозар Георгијевић, Богдан Чиплић, Антол Шлаковски – Рус – и Француз Клер Лоран.

„Прелом се догодио 1941. Зашто? Рат. Отац ми је у априлском рату служио у Југословенској војсци, а онда је дошао као Шваба у Југословенској војсци, у немачко заробљеништво. Вратио се кући у јесен 1941. Причао је да је био у Бугарској, на Црном мору. Потом су га мобилисали Мађари, јер су они окупирали Бачку.

„Нашао сам се у великој недоумици. Укинута је наша грађанска гимназија, а отворене две друге: једна за православне Србе, а друга мађарска. А ја мађарски нисам толико знао да бих могао у пети разред гимназије, да пратим наставу. Моји ранији планови са школовањем, да упишем факултет у Београду или Загребу и студирам германистику или славистику. Али сада је све то пропало. Морао сам да одустанем од гимназије и да се упишем у немачку учитељску школу у Врбасу. Тако сам три године живео у Врбасу. Добио сам и стипендију. Та школа је постојала и у Краљевини Југославији, школовала је кадар за немачке школе. У Врбасу сам до краја 1944.

„За ферије одлазим у Футог. У мом родном месту изменило се само толико да је сада, уместо српског, мађарски званични језик. Ми, Немци у Бачкој, увек смо били између две столице.  „Крајем 1944. постајем немачки војник. То се морало. Мобилизација. У Будимпешти сам предат Немцима. А отац ми је од 1943. у мађарској војсци.

„За мене је књижевност увек значила да се суочавам са људима који ни пре 1945. нису хтели ништа друго сем да живе спокојно, радосно, онако како им најбоље одговара и са што мање проблема, али су увек увучени у тамо неко ’велико време’ и његове последице.

„Који то механизми делују и детерминишу то што називамо ’историјом’? Како се људи понашају, како виде себе и друге кад треба доносити одлуке, кад су субјекат власти они сами или кад су објекат туђинске управе? Или кад, далеко од сваке примисли на величину, хоће да живе сопственим животом и ништа више. Биће то напросто немоћ и још више сопствена мука у коју их ухвати фурија звана ’историја’.

Франц Хутерер је своју животну причу завршио речима:

„Мој пријатељ Србин из Новог Сада, још их имам, каже ми: ’Знате ли да нам недостајете? Док сте били овде, језик смо учили на улици. Ком спилен – дођи да се играмо. Мало причамо немачки, па онда и не осетимо кад окренемо на српски. Мало после и на мађарском, колико знамо. Нећу да те лажем сада што ви нисте овде па да кажем: Фалите нам ви, Швабе. А данас нама у Новом Саду недостаје нешто, неки дух. Да на киоску видиш једне поред других српске, немачке, мађарске новине.’ Ја то видим овде у Минхену. Узмем српске новине и читам. Тај дух различитости је потребан.”             

„Мене је та фурија обукла у униформу Вермахта и одвела у Источну Пруску. Закачила ме је последња руска офензива, која је почела 6. јануара 1945. Сећам се још. Последња руска офанзива у Пруској, до Берлина.

„Руса је било много, то је поплава људи, тенкова. Кад би се они приближили, ми смо се повлачили. Сваког дана назад. Већ је крај, није било праве борбе. Чули смо их. Они су певали у шумама. Ми смо се плашили. Није то срамота рећи. На фронт сам послат право из учитељске школе. Сећам се громовског звука Стаљинових оргуља и пламена који су подизали. Шест дана и ноћи у Кенигсбергу, то је данас Каљининград – руска аутономна област. Непрестано засипање пламеном и експлозијом. Ми ту технику нисмо имали. Неколико патрона за муницију, то је било све.

„У нашим редовима, у Вермахту није владала никаква идеологија. Знали смо да је рат изгубљен, да појединац може само да изгуби живот. Имали смо много мртвих и рањених. У мојој чети од 86 људи остало је свега осам до дана када сам рањен, 13. марта 1945. у Герлицу, на немачко-пољској граници...

„...Пошта је до краја рата беспрекорно радила, сваки војник је имао свој поштански број и где год се кретао, писма су му стизала. Мајка је писала да је са сестром морала да побегне из Футога. Скоро су сви Немци из Футога натовареним колима побегли у Аустрију. У Футогу су остали само старци. Моји баба и деда су говорили да ће чувати кућу, свиње и кокошке: ’Ви ћете се вратити када се рат заврши’...

„...Овде у Минхену, на Институту покушавамо да истражимо тај свет који је нестао, али и да у немачку културу унесемо вредности тог света. Немачка култура не може без те југоисточне мисли, амбијента. Моноетнички светови нису добри, досадни су. Због будућности Европе било би добро, нужно да мултикултуралност не остане само утопија у главама интелектуалаца...”

Е. Марјанов