VOJVOĐANSKI NEMCI Hutererova sećanja na zavičaj i ratne godine

Knjiga se temelji na istorijskim podacima, navodi značajne datume i događaje u životu vojvođanskih Nemaca. U njoj je objavljeno i nekoliko svedočenja.

Među tim svedočenjima je i životna priča i sudbina Franca Huterera, koji je rođen u Futogu 1925. godine. a umro u Minhenu 2002. Stefanović je razgovor s Hutererom vodio u jesen 1995. godine, ali se i dopisivao s njim „Pisao mi je besprekornom ćirilicom, autografom”, zabeležio je Stefanović. On je u sažetim biografskim podacima na kraju knjige naveo da je Huterer završio nemačku učiteljsku školu u Vrbasu, da je septembra 1944. mobilisan u Vermaht i da je ranjen u Istočnoj Pruskoj. Huterer je na kraju rata bio u američkom zarobljeništvu, a u posleratnim godinama je studirao u Minhenu. Bio je nastavnik i direktor škole u Bavarskoj. Objavio je nekoliko dečjih romana „Nagrađena vernost”, „Na obalama Dunava”, „Deca s pastirske poljane”, „Veliko putovanje Riharda Kuka” i druge knjige koje su prevedene na engleski, francuski, švedski, danski, holandski i portugalski. Deo životne priče Franca Huterera prenosimo iz Stefanovićeve knjige:

„U detinjstvu sam bio okružen različitim narodima: Srbima, Mađarima, posle u Novom Sadu Jevrejima, pa i Ciganima. Da, i Bunjevcima, ali sve do desete godine živeo sam samo s Nemcima. U školi smo učili nemački i srpski, ali se u školi ne uči jezik. Roditelji su me hteli kao dobrog đaka da pošalju u gimnaziju, samo problem je bio u tome što nisam znao jezik. Bio sam mali Švaba među Srbima. Ali, nisam se osećao neprijatno, prihvatili su me kao svoga. Srpska škola u Futogu se nalazila kod pravoslavne crkve. Potom sam se upisao u srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Postao sam đak putnik. Svakog dana železnicom ili autobusom.

„Grad sam burno doživeo, to je nešto sasvim različito od sela, a sve što sam doživeo u gradu, primio sam preko srpskog jezika. Nemački sam učio u II razredu gimnazije kao strani jezik. Novi Sad mog detinjstva bio je multikulturalna sredina. To me je literarno odredilo do danas. Nemačku književnost sam čitao prvo na srpskom. Piše se ’Gete’ bez nemačkog ’oe’, ’Herman’ i ’Dorotea’, i danas se sećam. Moj profesor Milenko Šuvaković je svakog petka izdavao knjige za lektiru. Razgovarali smo o knjigama. Voleo me je kao đaka. Na času digne prst:

„’Vi, Srbi, slušajte ovog malog Švabu, on govori pravilnije od vas. Kaže se otac, a ne ćale.’

„Hoću da kažem kako sam se rado kretao u toj gimnazijskoj sredini. Profesori su mi bili: Mladen Leskovac, Svetozar Georgijević, Bogdan Čiplić, Antol Šlakovski – Rus – i Francuz Kler Loran.

„Prelom se dogodio 1941. Zašto? Rat. Otac mi je u aprilskom ratu služio u Jugoslovenskoj vojsci, a onda je došao kao Švaba u Jugoslovenskoj vojsci, u nemačko zarobljeništvo. Vratio se kući u jesen 1941. Pričao je da je bio u Bugarskoj, na Crnom moru. Potom su ga mobilisali Mađari, jer su oni okupirali Bačku.

„Našao sam se u velikoj nedoumici. Ukinuta je naša građanska gimnazija, a otvorene dve druge: jedna za pravoslavne Srbe, a druga mađarska. A ja mađarski nisam toliko znao da bih mogao u peti razred gimnazije, da pratim nastavu. Moji raniji planovi sa školovanjem, da upišem fakultet u Beogradu ili Zagrebu i studiram germanistiku ili slavistiku. Ali sada je sve to propalo. Morao sam da odustanem od gimnazije i da se upišem u nemačku učiteljsku školu u Vrbasu. Tako sam tri godine živeo u Vrbasu. Dobio sam i stipendiju. Ta škola je postojala i u Kraljevini Jugoslaviji, školovala je kadar za nemačke škole. U Vrbasu sam do kraja 1944.

„Za ferije odlazim u Futog. U mom rodnom mestu izmenilo se samo toliko da je sada, umesto srpskog, mađarski zvanični jezik. Mi, Nemci u Bačkoj, uvek smo bili između dve stolice.  „Krajem 1944. postajem nemački vojnik. To se moralo. Mobilizacija. U Budimpešti sam predat Nemcima. A otac mi je od 1943. u mađarskoj vojsci.

„Za mene je književnost uvek značila da se suočavam sa ljudima koji ni pre 1945. nisu hteli ništa drugo sem da žive spokojno, radosno, onako kako im najbolje odgovara i sa što manje problema, ali su uvek uvučeni u tamo neko ’veliko vreme’ i njegove posledice.

„Koji to mehanizmi deluju i determinišu to što nazivamo ’istorijom’? Kako se ljudi ponašaju, kako vide sebe i druge kad treba donositi odluke, kad su subjekat vlasti oni sami ili kad su objekat tuđinske uprave? Ili kad, daleko od svake primisli na veličinu, hoće da žive sopstvenim životom i ništa više. Biće to naprosto nemoć i još više sopstvena muka u koju ih uhvati furija zvana ’istorija’.

Franc Huterer je svoju životnu priču završio rečima:

„Moj prijatelj Srbin iz Novog Sada, još ih imam, kaže mi: ’Znate li da nam nedostajete? Dok ste bili ovde, jezik smo učili na ulici. Kom spilen – dođi da se igramo. Malo pričamo nemački, pa onda i ne osetimo kad okrenemo na srpski. Malo posle i na mađarskom, koliko znamo. Neću da te lažem sada što vi niste ovde pa da kažem: Falite nam vi, Švabe. A danas nama u Novom Sadu nedostaje nešto, neki duh. Da na kiosku vidiš jedne pored drugih srpske, nemačke, mađarske novine.’ Ja to vidim ovde u Minhenu. Uzmem srpske novine i čitam. Taj duh različitosti je potreban.”             

„Mene je ta furija obukla u uniformu Vermahta i odvela u Istočnu Prusku. Zakačila me je poslednja ruska ofenziva, koja je počela 6. januara 1945. Sećam se još. Poslednja ruska ofanziva u Pruskoj, do Berlina.

„Rusa je bilo mnogo, to je poplava ljudi, tenkova. Kad bi se oni približili, mi smo se povlačili. Svakog dana nazad. Već je kraj, nije bilo prave borbe. Čuli smo ih. Oni su pevali u šumama. Mi smo se plašili. Nije to sramota reći. Na front sam poslat pravo iz učiteljske škole. Sećam se gromovskog zvuka Staljinovih orgulja i plamena koji su podizali. Šest dana i noći u Kenigsbergu, to je danas Kaljiningrad – ruska autonomna oblast. Neprestano zasipanje plamenom i eksplozijom. Mi tu tehniku nismo imali. Nekoliko patrona za municiju, to je bilo sve.

„U našim redovima, u Vermahtu nije vladala nikakva ideologija. Znali smo da je rat izgubljen, da pojedinac može samo da izgubi život. Imali smo mnogo mrtvih i ranjenih. U mojoj četi od 86 ljudi ostalo je svega osam do dana kada sam ranjen, 13. marta 1945. u Gerlicu, na nemačko-poljskoj granici...

„...Pošta je do kraja rata besprekorno radila, svaki vojnik je imao svoj poštanski broj i gde god se kretao, pisma su mu stizala. Majka je pisala da je sa sestrom morala da pobegne iz Futoga. Skoro su svi Nemci iz Futoga natovarenim kolima pobegli u Austriju. U Futogu su ostali samo starci. Moji baba i deda su govorili da će čuvati kuću, svinje i kokoške: ’Vi ćete se vratiti kada se rat završi’...

„...Ovde u Minhenu, na Institutu pokušavamo da istražimo taj svet koji je nestao, ali i da u nemačku kulturu unesemo vrednosti tog sveta. Nemačka kultura ne može bez te jugoistočne misli, ambijenta. Monoetnički svetovi nisu dobri, dosadni su. Zbog budućnosti Evrope bilo bi dobro, nužno da multikulturalnost ne ostane samo utopija u glavama intelektualaca...”

E. Marjanov