У КЦВ пунктирају и туморе који су дубоко у мозгу

Једини су у Србији који раде стереотаксичну биопсију тумора мозга, где се дугачком иглом пунктира промена која је дубоко у мозгу, а први су почели да раде ендоскопске операције тумора хипофизе, приликом које се не отвара лобања, већ се тумор одстрањује кроз нос. Управник Клинике доцент др Ђула Ђилвеси каже како су у prеthodnih годину дана хоспитализовали 1.200 пацијента, који су имали 9.149 болничких дана, што значи да су просеку пацијенти на Клиници боравили седам дана.

Укупно су урађене 793 операције, и то 255 операција из домена спиналне патологије, 191 интракранијалних тумора, 172 операције трауматских повреда мозга, 42 због цереброваскуларних болести, 39 из домена патологије периферних нерава, 55 због хидроцефалуса и 39 операције због других, различитих разлога, наводи доцент Ђилвеси и додаје како је сваки неурохирург урадио више од 100 операција током године.

Изузетно је тешко стање пацијената којима се оперише мозак, интервенције које се раде због цереброваскуларних болести, као и операције код тешких повреда. Ови болесници често су коматозни и некомуникативни.

Имали смо 170 операција тешких труматских повреда, и то су најтежи болесници. Ти пацијенти не би преживели ни неколико сати када не би били одмах оперисани. Када су у питању ургентна стања, тада се одмах иде у салу и само се уради снимање на скенеру, глава се брије и хитно отвара. Пацијенти с тешким повредама мозга дуго се лече, добијају терапију и остају више месеци у специјалним болницама за рехабилитацију након отпуштања с Клинике, објашњава др Ђилвеси.

Склоњена кост лобање некада не може да се врати, јер се дешава и да тело “одбија” да је прихвати и у тим случајевима се прави део лобање од цемента. Клиника за неурохиругију добила је Еверопску стипендију и купују три-д штампач, помоћу којег ће правити калуп за моделирање дела лобање који недостаје, који се враћа уместо кости.

Уколико треба да се отвара глава, прво се прави рупа у лобањи, а потом се тестером прави већи отвор и склања се кост, односно део кости лобање.

Ти отвори на лобањи могу да буду различитих локализација и величина. У случају неких тумора или анеуризми може да се направи мањи отвор, кроз обрву. Иако је то мали простор, буде довољно места за манипулацију. У случају да је анеуризма, односно проширење крвног суда у мозгу, пукла, уз последично крварење у мозгу или уколико је у питању траума, прави се већи отвор. Некада, код тешких траума, мозак отекне и у тим случајевима кост се не враћа на место све док се пацијент не опорави. То може да траје од три до шест месеци, наводи др Ђилвеси.

У Клинику за неурохирургију долазе пацијенти из целе Србије којима је потребна стереотаксична биопсија тумора мозга, јер су новосадски неурохирурзи једини у Србији који раде ову интервенцију. Др Ђилвеси каже да се у кости лобање пацијента избуши рупа, промера једног центиметра, најчешће у чеоној регији, кроз коју се дугачком иглом пунктира промена.

Током prеthodnih годину дана обављено и 6.208 амбулантних преглада у специјалистичкој поликлиничкој служби, а пацијенти на преглед код неурохирурга у просеку чекају пет дана.

Пацијент је успаван и уради му се ЦТ главе, којим се добију координате кој су изузетно прецизне, до у десети део милиметра. У сали му се поставља рам на главу, наместе се све три координате и тумор се пунктира дугачком иглом. Игла улази у тумор, аспирира се део тумора и узима неколико узорака. Ради се патохистолошка анализа узорака, која одређује врсту тумора, што је од пресудног значаја за даље лечење. Без патохистолошке анализе не може да се одреди адекватна зрачна терапија и хемиотрапија, истиче др Ђилвеси и напомиње да су ови тумори дубоко у мозгу, те да никако не могу да се оперишу.

Неурохирурзи Клиничког центра Војводине први су у Србији урадили и ендоскопске операције тумора хипофизе, које се изводе кроз нос. Ендоскоп је инструмент с камером којим се прође кроз ноздрву, а потом се другим инструментим прилази тумору, којег уклањају кроз исту ноздрву. Цела процедура прати се на монитору, јер је на врху ендоскопа камера. Већ након четири до пет дана пацијент се пушта кући, а после месец дана враћа се редовним активностима.

Љ. Петровић