ТВОЈА РЕЧ Сташа Кукић (24), кореографкиња: Емоција и симболика су најбитније
Кореографкиња савремене игре Сташа Кукић (24) из Новог Сада је млада уметница која се бави плесом, али не тако што га изводи, већ тако што га осмишљава.
Завршила је Срењу балетску школу у Новом Саду на смеру за савремену игру, а потом Дипломирала на Московском државном институту за културу до ког је дошла преко Руског центра за науку и културу у Београду, установе која стипендира младе перспективне људе који желе да студирају у Русији. Тренутно ради као сарадник у Фондацији „Нови Сад - Европска престоница културе”, у оквиру чега је радила на реализацији дочека 2022. године, односно перформанса „Теслина светлосна галерија” у Подграђу.
- Сви знамо како изгледа класични балет, и у односу на њега савремене игре имају слободније покрете, ближи су коренима и покретима како се човек раније кретао - појашњава Сташа област којом се бави. - Има много више простора за стварање нечег новог, слободније је, док у балету постоји стриктан систем како се шта ради. Постоје одређене школе, али и даље се савременом игром сматра све што данас настаје.
Значи, то је неки микс разних врста плесова, или...
- Па, може и тако да се каже. Игра се у чарапама или без њих, гледа се да ништа не стиска тело, да буде слободан покрет, померају се границе извођења у људском телу, озбиљан је за тренирање...
Ми у Новом Саду имамо клуб који се бави тиме?
- Имамо џез-балет клубове и ту тренирају деца и млади до 18. године, до кад је и такмичарски период.
Каква је музика у питању?
- Буквално све што инспирише...
Значи, може и Ријана?
- Може, да. И савремена музика, џез, класика, буквално све може да се користи.
Која је, онда, суштина таквог плеса, односно савремене игре?
- Да се изрази емоција, пре свега. А ако се гледа на такмичарском нивоу, онда се гледају и одређени елементи који треба да се остваре - скокови, окрети, флексибилност и тако даље.
Шта је оно што је тебе привукло томе?
- Овде сам завршила Средњу балетску школу, смер за савремену игру, и након тога сам некако знала да извођење није оно што мене конкретно занима, а и због неке повреде нисам могла да наставим, па је кореографија креативни спој онога што волим и што ме занима.
Колико је изазовно осмислити кореографију у складу са амбијентом и музиком која се тражи за одређени пројекат?
- Сви нови простори, који нису сцена, веома су инспиративни. Музика исто буде компонована за тај догађај, где сарађујемо са композитором, визуелним уметником и креативним директором, а идеју коју имамо рашчлњујемо по целинама. Мало је незхвално што сам покрет долази на крају, па увек имамо мало времена за то, али се и под притиском одлично функционише, тако да увек успемо да извучемо максимум. Имала сам искуства и да сам у пројекту од самог почетка и тада је много лакше јер идеје правимо заједно, сви предлажемо и целу причу заједно развијамо и то је оно што се мени највише свиђа.
Шта је оно што те покреће и мотивише, даје ветар у леђа?
- Искрено, сам тај моменат кад из режије гледам како се све то дешава и онај осећај „е, ово сам ја урадила” је оно што ме највише усрећује. Драго ми је да могу да будем део ЕПК јер мислим да је одлична шанса да се прикажу неки пројекти и плес који је мање заступљен у Новом Саду, па да и са те стране можемо публици да покажемо шта све постоји и шта све може плесом да се пренесе. Аааааа... И, изгубила сам се сад у својој мисли... Да, ми знамо да играмо, не знамо да причамо...
Баш то што си сад рекла - колико плес и ти покрети показују да нешто може да се исприча и без речи?
- Заправо, то је веома занимљиво, јер ако имамо неку причу коју приказујемо, гледалац не мора нужно то да види. Може, али не мора. Много људи кроз то што гледају нешто сами повежу и то буде апсолутно друга прича и њима значи, повезано је с неким њиховим искуством или нечим о чему тренутно размишљају.
Значи, покрети онда нису увек универзални и недвосмислени?
- Ако се користи више као сценски покрет, онда ће свима тачно бити јасно да ли ми причамо, или плачемо, или се бојимо... Али, у том слободнијем покрету, више је симболика у питању. А опет, на крају нико не остаје равнодушан.
Размишљам у том правцу да, и пре него што је настао језик, људи су комуницирали покретима. Сад, ти покрети су се развијали до тога да их користимо као уметност кроз игру и плес, па колико су се њихово значење и суштина изменили кроз време...
- У савременом плесу се више преноси нека емоција, него сам наратив. Ако имамо више ликова, треба да се покаже ко је шта, али се избегава банално приказивање нечега, него се више ставља акценат на емоцију и атмосферу коју носи тај перформанс.
Како млади доживљају плес?
- Што се тиче младих као публике, углавном је свима врло приступачно, махом из филмова и музичких спотова, па кад има неко дешавање овде код нас, занимљиво им је да погледају како је то урађено и о чему се ради. Мислим и да због динамике коју носи савремена игра, више је намњена младима, није спора, не треба да се издвоји много времена, већ у пола сата може све да се погледа...
Инстаданце...
- Тако је, није монотоно, баш је динамично. Мислим да због тога много више држи пажњу младима. А ако их посмарамо као учеснике програма, имали смо на прошлогодишњем „Калеидоскопу” волонтере који су учествовали, а који никад нису били део тако неког перформанса, и касније, кад сам причала са њима, сви су рекли да им је било веома занимљиво јер су сами бирали покрете онако како их осећају, а на основу инструкција шта треба да раде. Сам тај чин да су дали нешто своје у тај перформанс јесте оно што им је било значајно. Такође, ту је и тај осећај заједништва док се све изводило.
Да ли, онда, можемо да кажемо да је савремена игра таква врста плеса коју креира сам играч, а не да је то плес који искључиво креира играча?
- Па, да, могло би се тако рећи... Има одређених покрета који морају да се науче јер су они база, техника, али је задатак да научени покрети не буду перфектни, него да буду изведени на својствен начин. Ако се убацимо у стриктне оквире покрета, онда нећемо ми ништа своје показати.
Уколико је неко заинтересован да се прикључи пројектима чији је део и Сташа, то може да уради управо у једном који је у току. Наиме, реч је о пројекту „Временска капсула” коју реализује удружење које се бави савременим циркусом „New Ентертаинмент” (можете им се обратити преко Инстаграм профила @new.netertainment), а у сарадњи са ЕПК.
- Бавимо се примењеним позориштем и поента је да се људи, који су из других професија, односно нису из области уметности а воле је, прикључе. Сваке недеље имамо по једну радионицу глуме, певања, сценског покрета, дикције, плес... где их обучавамо алатима. То ће трајати до маја. Радионице су петком или суботом у вечерњим терминима, трају по два сата и сваки пут је други стручни предавач. Крајњи производ је перформанс у оквиру ког ће сви учесници поделити неку причу коју су имали у прошлости, није битно да ли је срећна или тужна, само је важно да се заиста десила, због емоције коју су тад осетили. Остатак тима који је на сцени, треба да покаже ту неку причу. На једном месту ћемо овековечити моменте и успомене које су учесници хтели да поделе - појашњава наша саговорница.
Леа Радловачки