TVOJA REČ Staša Kukić (24), koreografkinja: Emocija i simbolika su najbitnije

Završila je Srenju baletsku školu u Novom Sadu na smeru za savremenu igru, a potom Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za kulturu do kog je došla preko Ruskog centra za nauku i kulturu u Beogradu, ustanove koja stipendira mlade perspektivne ljude koji žele da studiraju u Rusiji. Trenutno radi kao saradnik u Fondaciji „Novi Sad - Evropska prestonica kulture”, u okviru čega je radila na realizaciji dočeka 2022. godine, odnosno performansa „Teslina svetlosna galerija” u Podgrađu.

- Svi znamo kako izgleda klasični balet, i u odnosu na njega savremene igre imaju slobodnije pokrete, bliži su korenima i pokretima kako se čovek ranije kretao - pojašnjava Staša oblast kojom se bavi. - Ima mnogo više prostora za stvaranje nečeg novog, slobodnije je, dok u baletu postoji striktan sistem kako se šta radi. Postoje određene škole, ali i dalje se savremenom igrom smatra sve što danas nastaje.

Znači, to je neki miks raznih vrsta plesova, ili...

- Pa, može i tako da se kaže. Igra se u čarapama ili bez njih, gleda se da ništa ne stiska telo, da bude slobodan pokret, pomeraju se granice izvođenja u ljudskom telu, ozbiljan je za treniranje...

Mi u Novom Sadu imamo klub koji se bavi time?

- Imamo džez-balet klubove i tu treniraju deca i mladi do 18. godine, do kad je i takmičarski period.

Kakva je muzika u pitanju?

- Bukvalno sve što inspiriše...

Znači, može i Rijana?

- Može, da. I savremena muzika, džez, klasika, bukvalno sve može da se koristi.

Koja je, onda, suština takvog plesa, odnosno savremene igre?

- Da se izrazi emocija, pre svega. A ako se gleda na takmičarskom nivou, onda se gledaju i određeni elementi koji treba da se ostvare - skokovi, okreti, fleksibilnost i tako dalje.

Šta je ono što je tebe privuklo tome?

- Ovde sam završila Srednju baletsku školu, smer za savremenu igru, i nakon toga sam nekako znala da izvođenje nije ono što mene konkretno zanima, a i zbog neke povrede nisam mogla da nastavim, pa je koreografija kreativni spoj onoga što volim i što me zanima.

Koliko je izazovno osmisliti koreografiju u skladu sa ambijentom i muzikom koja se traži za određeni projekat?

- Svi novi prostori, koji nisu scena, veoma su inspirativni. Muzika isto bude komponovana za taj događaj, gde sarađujemo sa kompozitorom, vizuelnim umetnikom i kreativnim direktorom, a ideju koju imamo raščlnjujemo po celinama. Malo je nezhvalno što sam pokret dolazi na kraju, pa uvek imamo malo vremena za to, ali se i pod pritiskom odlično funkcioniše, tako da uvek uspemo da izvučemo maksimum. Imala sam iskustva i da sam u projektu od samog početka i tada je mnogo lakše jer ideje pravimo zajedno, svi predlažemo i celu priču zajedno razvijamo i to je ono što se meni najviše sviđa.

Šta je ono što te pokreće i motiviše, daje vetar u leđa?

- Iskreno, sam taj momenat kad iz režije gledam kako se sve to dešava i onaj osećaj „e, ovo sam ja uradila” je ono što me najviše usrećuje. Drago mi je da mogu da budem deo EPK jer mislim da je odlična šansa da se prikažu neki projekti i ples koji je manje zastupljen u Novom Sadu, pa da i sa te strane možemo publici da pokažemo šta sve postoji i šta sve može plesom da se prenese. Aaaaaa... I, izgubila sam se sad u svojoj misli... Da, mi znamo da igramo, ne znamo da pričamo...

Baš to što si sad rekla - koliko ples i ti pokreti pokazuju da nešto može da se ispriča i bez reči?

- Zapravo, to je veoma zanimljivo, jer ako imamo neku priču koju prikazujemo, gledalac ne mora nužno to da vidi. Može, ali ne mora. Mnogo ljudi kroz to što gledaju nešto sami povežu i to bude apsolutno druga priča i njima znači, povezano je s nekim njihovim iskustvom ili nečim o čemu trenutno razmišljaju.

Znači, pokreti onda nisu uvek univerzalni i nedvosmisleni?

- Ako se koristi više kao scenski pokret, onda će svima tačno biti jasno da li mi pričamo, ili plačemo, ili se bojimo... Ali, u tom slobodnijem pokretu, više je simbolika u pitanju. A opet, na kraju niko ne ostaje ravnodušan.

Razmišljam u tom pravcu da, i pre nego što je nastao jezik, ljudi su komunicirali pokretima. Sad, ti pokreti su se razvijali do toga da ih koristimo kao umetnost kroz igru i ples, pa koliko su se njihovo značenje i suština izmenili kroz vreme...

- U savremenom plesu se više prenosi neka emocija, nego sam narativ. Ako imamo više likova, treba da se pokaže ko je šta, ali se izbegava banalno prikazivanje nečega, nego se više stavlja akcenat na emociju i atmosferu koju nosi taj performans.

Kako mladi doživljaju ples?

- Što se tiče mladih kao publike, uglavnom je svima vrlo pristupačno, mahom iz filmova i muzičkih spotova, pa kad ima neko dešavanje ovde kod nas, zanimljivo im je da pogledaju kako je to urađeno i o čemu se radi. Mislim i da zbog dinamike koju nosi savremena igra, više je namnjena mladima, nije spora, ne treba da se izdvoji mnogo vremena, već u pola sata može sve da se pogleda...

Instadance...

- Tako je, nije monotono, baš je dinamično. Mislim da zbog toga mnogo više drži pažnju mladima. A ako ih posmaramo kao učesnike programa, imali smo na prošlogodišnjem „Kaleidoskopu” volontere koji su učestvovali, a koji nikad nisu bili deo tako nekog performansa, i kasnije, kad sam pričala sa njima, svi su rekli da im je bilo veoma zanimljivo jer su sami birali pokrete onako kako ih osećaju, a na osnovu instrukcija šta treba da rade. Sam taj čin da su dali nešto svoje u taj performans jeste ono što im je bilo značajno. Takođe, tu je i taj osećaj zajedništva dok se sve izvodilo.

Da li, onda, možemo da kažemo da je savremena igra takva vrsta plesa koju kreira sam igrač, a ne da je to ples koji isključivo kreira igrača?

- Pa, da, moglo bi se tako reći... Ima određenih pokreta koji moraju da se nauče jer su oni baza, tehnika, ali je zadatak da  naučeni pokreti ne budu perfektni, nego da budu izvedeni na svojstven način. Ako se ubacimo u striktne okvire pokreta, onda nećemo mi ništa svoje pokazati.

Ukoliko je neko zainteresovan da se priključi projektima čiji je deo i Staša, to može da uradi upravo u jednom koji je u toku. Naime, reč je o projektu „Vremenska kapsula” koju realizuje udruženje koje se bavi savremenim cirkusom „New Entertainment” (možete im se obratiti preko Instagram profila @new.netertainment), a u saradnji sa EPK.

- Bavimo se primenjenim pozorištem i poenta je da se ljudi, koji su iz drugih profesija, odnosno nisu iz oblasti umetnosti a vole je, priključe. Svake nedelje imamo po jednu radionicu glume, pevanja, scenskog pokreta, dikcije, ples... gde ih obučavamo alatima. To će trajati do maja. Radionice su petkom ili subotom u večernjim terminima, traju po dva sata i svaki put je drugi stručni predavač. Krajnji proizvod je performans u okviru kog će svi učesnici podeliti neku priču koju su imali u prošlosti, nije bitno da li je srećna ili tužna, samo je važno da se zaista desila, zbog emocije koju su tad osetili. Ostatak tima koji je na sceni, treba da pokaže tu neku priču. Na jednom mestu ćemo ovekovečiti momente i uspomene koje su učesnici hteli da podele - pojašnjava naša sagovornica.

Lea Radlovački