ТВОЈА РЕЧ: Александар Роман (25), вишеструки првак у бициклизму

Међутим, ма колико пута је био окићен медаљама на разним такмичењима, каже да му је најдраже освојено десето место на Олимпијади младих у Кини 2014. године. Последње четири године вози за новосадски клуб „Инвицтабике”, а стипендиста је Министарства спорта и омладине као један од десет најбољих бициклиста. Александар се бави и видео продукцијом (његов рад можете пратити на сајту www.snimanje.rs и на Јутјуб каналу под његовим именом) која се опет највише своди на - бициклизам.

- Реч је о мојој фриленс продукцији, али највише смо фокусирани на Јутјуб. Наравно, све то у круговима спорта: бициклизма, триатлона, па и аутомобилизма, тако да сам ту прва особа коју зову кад треба нешто да се снима. Снимао сам и музичке спотове, али није ми то примарно, нити сам ту нешто претерано добар, више је на другарском нивоу. Примаран ми је спортски видео.

Значи, цео живот ти се врти око точкова, да ли на њима или поред...

- Дефинитивно. Иако у породици нико није био озбиљан спортиста, старији брат је увек био на бициклу, воли моторе и аутомобиле, и увек сам се на њега угледао. Тако је и настала љубав према бициклима, а почео сам мало и са ауто-тркама.

Са колико година си научио да возиш бајс?

- Са три године. Видим сад да препоручују да је то идеалан период да дете научи да вози бајс... Тад сам већ возио без помоћних точкова. У дворишту код нас је нека блага низбрдица и онда су ме ту пуштали, као, закочићу негде. Тако је то изгледало, неколико пута на руку и онда научиш.

Како функционише бициклизам у Србији - колико државне институције, од републичког до локалног нивоа, имају слуха за ваш спорт? А и како друштво генерално гледа на бициклизам?

- Што се тиче државе, они су дефинитивно упућени јер свака трка мора да добије њихово одобрење, тако да су свесни и имамо све више подршке. Имамо доста рекреативних бициклиста, што јесте основа да би се дошло до неког квалитета и то је на добром путу. Овде у Новом Саду је поготово то на нивоу. Свест је, такође, све боља. Што се тиче трка, и даље има мало публике. Чак мислим да је некад био бољи период, рецимо пред крај деведесетих, видим да је озбиљна публика била на друмским тркама, што никад нисам доживео сада на овим нашим. Видим да се не прати толико овај спорт, али је медијски баш заступљен. Заједница је све већа, али публике нема. Ко је за то крив, не знам. Можда сам приступ организатора и промоција, али и друмска трка није више толико атрактивна ако такмичари неком стазом прођу само једном. Мада, мења се сам спорт, дисциплине се праве тако да су на што мањем простору, како би се што више пута пролазило и било атрактивније. А планински бициклизам се вози завучен у шуми и није толико приступачан за гледаоце.

Шта је оно што те привлачи бициклизму?

- Пре свега, слобода. Тешко је описати како то психички утиче, сама та хармонија окретања педала. Јесте научно доказано, али док неко не проба... Дефинитивно је терапија! Опет, и адреналин, наравно, али велико је испуњење кад се одвезе све добро. Рад на себи и здрављу, али сама појава себе кроз природу и тај спој...

Али, као и сваки спорт, и бициклизам има „рок трајања”...

- Тако је, али сама вожња бицикла, кад је лепо време или кад се укаже нека прилика, довољна ми је, тако да је и без такмичења на бициклу увек лепо.

Колико има жртвовања да би се постигли зацртани циљеви?

- Наравно, све зависи колико су ти циљеви тешки и далеко. За светски ниво, треба доста. Имао сам прилику да од 2014. до 2016. возим за грчку екипу и није био услов да боравим тамо, већ сам био периодично. Кад сам завршио с њима, понуђено ми је да пређем у Италију, где је требало тамо и да живим. А то је била превелика жртва коју нисам хтео да прихватим, док су услови били такви да сам могао да стигнем до светске сцене. У Србији, тренутно, треба конкуренције и тренера на светском нивоу како бисмо могли да остваримо озбиљније резултате. Немогуће је да сам радиш. Конкуренција је оно што овде фали како би се више напредовало. Кад си сам и победиш, нема ту напретка, задовољим се само победом и то је то. Кроз године сам схватио да са све мање жртве могу да направим исти резултат, а то је и искуство које временом дође. Такође, нисам неко ко воли да излази, никад ме то није занимало, али се тих ствари и треба одрећи. Све се прилагођава тренингу.

Кад причамо о планинском бициклизму, колико је он развијен код нас, будући да имамо предност да нам је Фрушка гора близу?

- Што се тога тиче, новосадска екипа је најбоља у Србији, највише се држимо заједно. Баш смо озбиљна заједница, па чак и са друмским такмичарима и рекреативцима, који не иду у шуму, зими са њима возимо, имамо недељно окупљање. Баш се држимо заједно.

Л. Радловачки

Аутомобилизам безбеднији од бициклизма

Иако му је бициклизам највећа љубав, Александар је пре две године почео да се бави и аутомобилизмом и то на рели тркама. Кренуо је као сувозач, а сада има идеју да целу сезону одвоза баш за воланом. Како каже, возити рели је много безбедније него возити бајс, али небитно да ли је за воланом или корманом, увек више брине о томе да „не повреди” ауто/бицикл него себе.

- На сву срећу, никад нисам имао неку озбиљнију последицу, из сваког пада сам баш излазио са минималним огреботинама. Можда би озбиљнији пад променио мишљење, али уопште не размишљам у смеру да ми је нека трка последња трка у животу. Постоји мала доза страха, то је све до осећаја да се не прелази нека граница, а с обзиром на то да су ово скупи спортови, финансијски фактор диктира како морам да сачувам ауто и бајс, па онда себе. Драже ми је увек било да сам себе огулио него бајс, а сад је то прешло на ауте. У сваком случају, аутомобилизам је дефинитивно безбеднији од бициклизма - закључује Роман.