TVOJA REČ Sebastian Sabo (22): Adrenalin me privlači

Krajem prošle godine osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u disciplini 50 m leptir.

Iako nema mnogo vremena da se bavi raznim stvarima, ipak ima neobičan hobi koji mu polako postaje pravi biznis. A šta će biti sa plivanjem...? Otom-potom, a do tada ga čekaju mnogi izazovi, kako razna takmičenja, tako i odlazak u Segedin, završavanje fakulteta,...

- Isključivo zbog stduija sam došao u Novi Sad, ali sam morao i da biram neki klub kako bih nastavio s plivanjem koje sam započeo u Senti - kaže Sebastian.

Zašto baš Novi Sad?

- Novi Sad je studentski grad koji je najbliži Senti, velik je, ima dobor izbor studija, a ja sam upisao pravo što sam i hteo. Druga opcija je bila Subotica, ali morao sam da nađem dobar balans između studiranja i plivanja, da nađem dobar klub, da nađem faks koji mi odgovara.

I Beograd se nije uklapao u tu priču?

- Ne. Kao grad mi ne odgovara.

Je l’ Novi Sad ispunjava sve tvoje potrebe i prohteve po pitanju obrazovanja i plivanja?

- Da, naravno. Nisam neko ko traži probleme u nečemu, radim s onim što imam.

U jednom trenutku si baš za „Dnevnik” izjavio da je Senta dobra prilika za mlade plivače, ali ne i za one koji žele da se plivanjem bave profesionalno...

- To sam isključivo rekao zbog uslova koje Senta ima, odnosno nema. Dovoljono je za decu koja će učiti tehnike i osnove plivanja. Može i mlađa kategorija da se takmiči, ali uslovi su veoma loši. Ima mnogo dece, za razliku od drugih većih gradova, koja žele da rade. Kad pređu u ozbiljnije vode, onda im se tu završava put.

Koliko je to, u stvari, loša strana sporta? Ne pridaje se dovoljno značaja gradovima i mestima koja nisu Novi Sad i Beograd...

- Da, uglavnom su ta dva grada koja vode politiku plivanja. Manji gradovi jedino mogu da opstanu ako imaju nekog plivača koji je iskočio i predstavlja taj klub. Nikoga ne zanima, osim Senćanja, kakvi su uslovi tamo, pa nisu ni spremni da pomognu.

A ti nemaš ambiciju da predstavljaš Sentu, a samim tim i „obezbediš” bolje uslove?

- Još nije zvanično, ali ja sam završio sa PK „Vojvodina” nakon Evropskog prvenstva, jer prelazim za Segedin. Ostaću da plivam za reprezentaciju Srbije ali u klubu u Senti. Želim da ostavim dobre uslove za ljude u Senti i trudiću se za to. Voleo bih da dovedu nekog bitnijeg čoveka koji bi mogao da pomognem. Koliko znam, Senta ima plan za novi bazen, ali finansije su problem. Videćemo šta i kako ja mogu da doprinesem Senti.

Ti ćeš preći da treniraš i da živiš u Segedinu, ako sam te dobro razumela...?

- Da, tamo ću nastaviti od sledećeg meseca.

A fakultet ovde?

- Ja sam na privatnom fakultetu, zato imam mogućnost da budem fleksibilan. Prvo sam hteo da upišem državni fakultet, međutim, što se tiče treninga, to je nemoguće. Sad sam na nekoj pauzi, ali do Evropskog prvenstva sam imao treninge svakog dana po 4-5 sati i to je teško da se uklopi sa predavanjaima. A na privatnom fakultetu imam tu mogućnost da ne idem na predavanja.

To je odličan šlagvort - koliko je naš obrazovni sistem spreman da izađe u susret talentima koji se ističu u oblastima koja nisu vezana za obrazovanja?

- Mogu da kažem za sebe i svoje kolege. Smatram da, kada se sportista pokaže da mu to treba kako bi postigao rezultate, onda su dovoljno spremni i fakultet i profesori da izađu u susret.

Dobro, ali i ti si neko ko postiže rezultate...

- Do prošle godine sam bio prvak u Srbiji, a za ovu godinu ćemo videti. Na delfinu sam ja trenutno najbolji...

Spomenuo si te treninge... Koliko je naporno posvetiti se svemu tome, koliko ima zanemarivanja drugih stvari?

- Ima, bogami zanemarivanja. Nisu problem tih pet sati treninga, nego je problem što ne možeš da ideš negde i radiš druge stvari s prijateljima, porodicom i slično. Treba da budeš spreman za sledeći trening, da odmaraš. Ja sam od malena, od sedme godine u bazenu, i sve pređe u naviku. Fizički mi nije problem, ali mi u poslednje vreme postaje psihički problem jer je plivanje monoton sport. Skočiš u bazen i plivaš dva sata, malo su neke serije drugačije, ali je u suštini monotono...

Šta je, onda, ono što te privlači u plivanju?

- Takmičenja. Jako volim da se takmičim, volim taj adrenalin, nebitno koje mesto da osvojim ili ne. Samo me to drži i dalje. Teško je trenirati, ali kada dođe to takmičenje i vide se rezultati, sve se isplati.

U tom kontekstu, šta bi savetovao klincima koji bi želeli da se posvete sportu?

- Hvala ti na ovom pitanju, niko me do sad nije pitao šta mislim o tome. Najbitnije da, ako dete već hoće da pronađe neki sport kojim bi se bavio, važno je da ga voli, da mu je zabavno, koji ga privlači. Mislim da su roditelji najveći problem što se toga tiče. Oni previše opterećuju decu da se bave sportom. Ja sam krenuo da treniram zbog društva. Dete neka isproba i deset sportova, ali je samo važno da nađe neku zanimaciju u tome. Mislim da je to jedino što treba da im bude važno. Mnogi roditelji su opterećeni da dete mora da im bude svetski šampion, a to se ne dešava kada dete teraju... Dete mora da odluči šta želi u životu, a to ni ne mora da bude sport.

Spomenuo si da si na nekoj pauzi... Zašto, a i koliko ti prija sad?

- Malo sam preterao što se tiče pauze, već tri meseca... I dalje sam u vodi, ali ne radim toliko kao za Evropsko prvenstveno. Psihički mi jako prija i bukvalno sam zaboravio i na plivanje, a planiram da se u narednih mesec dana baš ozbiljno posvetim i nastavim. Prija mi ova pauza, da znam da ne moram da ustajem rano, da ne moram da planiram vreme, mogu da odem kući da budem s porodicom kad poželim. Te sitnice mi mnogo znače. Smatram da svakom sportisti treba pauza.

Nadam se da se nećeš ulenjiti...

- Neću, ja sam i dalje u treningu.

Kakvi su ti planovi za budućnost? Verujem da, kao većina, imaš cilj da odeš na Olipmijadu i da onda istetoviraš olimpijske krugove...?

- Pa, to je bio plan ranije, ali više ne razmišljam o toj tetovaži. Što se tiče bliže budućnosti, 90 odsto je da ću preskočiti ove godine evropsko prvenstvo u avgustu jer ne želim da idem tamo ako nisam skroz spreman kao što sam bio prošle godine, ne vidim potrebu da sebe izlažem i da posle ovakvog rezultata uradim nešto slabije. Tako da, planirao sam da idem na Svetsko prvenstvo u malim bazenima u Kini, što je krajem godine, ali sam načuo da se neće ići jer Savez nema para. Videćemo kad dođe vreme. Sledeće godine me čeka Svetsko prvenstvo u velikom bazenu, za to ću se spremati. Nekoliko nas će se boriti za štafetu da se plasiramo na Olimpijske igre 2020. godine. Tako da, kad odradim Olimpijske igre, možda posle smanjim tenziju i nastavim rekreativno da se bavim plivanjem.

A, da li imaš ambicije da ti budeš trener?

- Nemam ambiciju da uopšte ostanem u sportu. Imam neki hobi koji sam počeo, a koji se tiče berzanskih poslova.

Berza ti je hobi???

- Pa, postaje sad već malo ozbiljnije. Prelama mi se. Još uvek sam u sportu jer to je ono što najbolje radim, ali kad dođ   e trenutak da treba da preživim i živim od novca koji zarađujem u hobiju, onda će tu doći kraj plivanju. Možda budem neki trener čisto da bih radio sa decom, ali ne vidim sebe u sportu. Zato i nisam upisivao DIF.

Kad već spominješ hobije, postoji li još nešto čime se baviš osim berze?

- Iksreno, nemam. U poslednje vreme više čitam. Motori su mi hobi, što je malo opasnije, ali nisam tip koji gleda serije, filmove, igra igrice,...

Ako dobro shvatam, u principu, gde god ima adrenalina, to te privlači...

- Moguće, sad kad to tako kažeš. Jeste, vuče me adrenalin. A ništa nije rizik kad znaš šta radiš.

Lea Radlovački