ТВОЈА РЕЧ Сања Бикић: Свемир ме бесконачно инспирише

Како каже, ручни рад се у Србији слабо цени, те посао и није исплатив, али свакако јој је жеља да се бави оним за шта се школовала, а да јој израда накита буде хоби.

- Почела сам да правим накит јер нисам имала посао, студирала сам а требале су ми паре - присећа се Сања. - Све је кренуло из досаде, али из потребе да се креативно изразим. На интеренету сам видела неке занимљиве радове, како може да се набави материјал, консултовала сам се с неким који то већ раде. Купила сам фимо глину, што је полимерна глина, и онда сам испекла занат у комбинацији са металом, кожом и другим материјалима.

Како си се осмелила да кренеш то да радиш? Кикинда је позната по вајарству... Јеси ли имала искуства или си на блеф кренула, па шта буде?

- Нисам имала искуства у раду са глином, тек сам касније покушала. То је била све само проба, чисто да упоредим које су разлике између природних и вештачких материјала. Осмелила сам се, не знам ни ја како... Дошло је само од себе. Увек сам имала потребу да се креативно изразим. То је нешто што постоји у човеку и једноставно, не мора да буде ништа претерано запажено, важно је да се човек добро осећа. Мени је то битно. Живимо у 21. веку што носи додатне проблеме. Не може се бити на тржишту а да се не зна ништа ни о маркетингу. Ја сам сам свој газда и морам да водим рачуна и о фотографији, промовисању, учествујем на различитим сајмовима. То је један посао који захтева више способности, а не само креативност. Данас, бити креативан, не може да донесе неки успех ако не постоји воља и 24 часа рада.

Колико је, онда, све то исплативо будући да изискује посвећеност и фокусираност на разне ствари?

- У принципу, тренутно код нас на нашем тржишту то није исплативо. Може бити исплативо на нивоу хобија, када имате неки основни посао и извор финансирања. Ако бих одлучила само тиме да се бавим, што тренутно не могу, понудила бих своје производе на сајтовима за инострану продају и то по значајно већој цени. Тада бих од тога и могла да живим.

Имаш ли неки примарни посао?

- Дуго година сам радила као аниматор у рођендаоницама, јер сам по струци васпитач. Онда сам држала радионице за децу, али бих волела да се бавим послом за који сам се школовала. Сад завршавам факултет и требало би до октобра да постанем и дипломирани учитељ, јер сматрам да оно што је битно, а што недостаје данашњој деци, јесу креативност и другачије размишљање, изван шаблона. Мислим да бих доста допринела њиховом развоју, јер их не бих учила да буду у калупу и да раде онако како им неко други каже. Они су изгубљени у данашњем систему школовања, све је некреативно. Неколико дана сам била на замени, и деца су била одушевљена на који начин сам радила са њима. Свака тема може да се обради на занимљив начин. Можда су учитељи упали у неки клише, недостаје им воља, а тако нешто треба да имају у себи. Мени је није новац подстицај, већ деца. Кад видим да их нешто занима, радила бих са њима и бесплатно.

Али нећемо им давати такву идеју... Колико ти је тешко да се избориш у овом укалупљеном свету?

- Дефинитивно није лако. И када су у питању размишљања, изглед, било шта... Људи су баш ограничених схватања. У зборници не можете да се појавите обучени као ја, а апсолутно нисам ни гола, нити непристојно обучена. Пре би се прихватили деколте и минић, него да имам неку тетоважу, другачији стил облачења. А кад бих ја њима испричала како гледам на свет и шта сматрам да је добро а шта лоше, када бих изнела неке своје ставове, мислим да би се фрапирали.

На пример, да су ванземаљци баш кул...

- Па да. И да не долазе да нас истребе, него да спасу нас који смо креативни и који смо у њих веровали. Него, једноставно је баш тешко изборити се са другачијим ставовима. И тај накит који израђујем не може свако да носи. Генералноје, мој став је да не треба одустати од онога што носите у себи, али треба знати у којој мери и како то показати. Нажалост, мора се калкулисати.

Елем... Зашто баш свемир и ванземаљци?

- Дугачка је то прича... У данашњем свету се човек осећа усамљено и несхваћено. Генерално смо оперисани од емпатије. Поента је у томе што имам неку наду да неко тамо негде постоји, ко може да нас поједине разуме и схвати. То је бег у неки свет који је далеко. Сатурн се свугде провлачи, планета са видљивим прстеном. На неки начин, свемир ме инспирише већ више од годину дана, а не мора увек да буде тако.

А и свакако пружа бееееесконачно могућности и прилика.

- Да, и за размишање и друге погледе, изражавања.

Леа Радловачки

Дневник/Радивој Хаџић

Будући да Сања жели да ради са децом, до сада им је при Центру лепих вештина држала часове за израду накита, али и ликовне радионице.

- Сад је у плану летњи камп за децу који би обједињавао психолошке, ликовне и језичке радионице. Све би било укомпоновано у једну тему и трајало би пет дана. Требало би да почне крајем јула или почетком августа. Реч је о некласичном раду са децом. Више нас сарађује ту. Деца би долазила по неколико сати дневно, забавила би се и научила нешто ново - каже Сања.