ТВОЈА РЕЧ Ања Куруц (15) је млада глумица и већ осваја награде

Представа је добила награду за најбољи сценски израз, а у категорији најбоље главне женске улоге награда је отишла у руке Ање Куруц (15) из Сонте која је тумачила лик Данице Чворовић. Оно што је специфично у свему овоме, а што је и жири нагласио образлажући своју одлуку - да је куриозитет што је неко са непуних 16 година успео на сцени убедљиво да дочара лик Данице Чворовић и остави најјачи утисак од свих (искуснијих) глумица на фестивалу.

Иначе, Ања је ученица другог разреда Средње пољопривредно прехрамбене школе у Сомбору, где учи за ветеринарског техничара, а мимо глуме бави се и куглањем.

- Љубав према глуми је настала док сам још била код учитељице, неке цуре су делиле папириће за аудицију, а ја сам тад прекинула са мажореткињама и било ми је досадно. Нисам знала шта ћу, где да се усмерим и одлучила сам да пробам глуму и прошла сам аудицију. Тренутно сам у Драмском студију у Сонти и у женском куглашком клубу „Апатин”. Одрадила сам прву сезону, сад крећем другу.

Драго ми је што чујем да млада особа у мањој средини има прилику и жељу да се испољи у различитим областима. Како успеваш све да ускладиш и да ли постоји још нешто чему би желела да се посветиш, али немаш времена или могућности?

- Немам нешто чему бих желела толико да се посветим. Волела бих да наставим са глумом и да кренем озбиљније да се бавим куглањем.

Колико ти значи ово признање у Великом Градишту, пре свега за тебе као глумицу, али и због даљих планова које имаш у животу?

- Јако сам се обрадовала кад сам је добила и, наравно, да ми значи, пошто је ово прва награда коју сам освојила за шест година колико идем на драмско. Нисам се ни надала да ћу освојити нешто.

Али оно што јесте специфично је да овај фестивал окупља искусније позоришне ансамбле. Ти си тумачила не баш једноставан и лак лик. Колико ти је било напорно и изазовно да уђеш у лик и да га изнесеш на начин који је био примећен и награђен?

- Није ми толико било тешко јер сам тако некаква и уживо. Такве улоге ми пашу, па кад смо се сад договарали око нове представе, рекли су ми да ће нам свима дати другачије улоге од нас самих.

Јеси ли досад имала таквих ситуација да тумачиш неки лик који ти по карактеру није близак?

- Имала сам и нисам, зависи како се гледа на неке ствари. Имали смо неколико представа пре тога, па сам у једној имала лик који је мало намћораст, некако штреберски смо га одрадили, а ја нисам баш у том фазону.

Колико ти је ипак било интересантно да обујеш ципеле неког намћорастог штребера?

- Није било баш занимљиво. Нисам знала како то да урадим... То је била штреберска принцеза, а ја баш нисам принцеза и све то, па смо морали мало да радимо на ходу, покретима и слично, али ништа претерано.

Колико увежбавање неких вештина и техника доприноси да се ти приватно развијаш у одређеном правцу?

- Доприноси ми да могу да исфолирам и кад сам болесна и кад сам здрава, свашта нешто. И кад сам бесна, умем да задржим бес, могу и у моменту да заплачем без икаквог проблема. Интересантна је глума, може се свашта постићи њом.

Будући да живиш у Сонти, како би генерално оценила живот младих у општини Апатин? Колико су они заинтересовани да се баве било чиме мимо школе, а с друге стране, да ли ваша средина испуњава све потребе које ви млади имате?

- Лично мислим да и није нешто задовољавајуће. Већински сви иду у Апатин и како год, увек се гледа Апатин, а Сонта је заостала у свему. Имамо сад само рукомет, мажореткиње смо имали годинама, биле су супер и распале су се јер су се формирале апатинске мажореткиње. Све се гледа да буде у Апатину. Има овде и шах, али главни тренинзи су у Апатину и деца из Сонте морају да путују.

Видим да те та ситуација баш љути. Колико ти радиш на томе да мало промениш ситуацију у средини и да допринесеш бољитку, с обзиром на то да си ангажована на разним странама?

- Гледам да се укључим у што више ствари могу, али како сам кренула у средњу школу, сад и не могу толико јер имам обавеза, а и пут дуго траје. Обезбедили су нам превоз за одлазак на куглање, па нека деца оду на два тренинга па престану, ништа не јаве, а превоз се онда yaba плаћа.

Хоћеш да кажеш да целокупан проблем на који наилазите настаје из оба смера? С једне стране, мањак прилике да се млади баве разним стварима, али с друге стране су млади летаргични и можда нису довољно заинтересовани да се баве нечим?

- У неку руку, да. Можда има и вољних, али немају неких могућности. Али, ипак, смо већи проблем ми јер смо неодлучни. Али, свакако, у неку руку долази на једнако, ако ови из Апатина форсирају да све што се ради ипак буде само у Апатину.

Где видиш себе за пет-десет година?

- Рецимо да желим да завршим факултет за ветерину, волела бих да се преусмерим само на птице, јер мало има таквих ветеринара. А после тога бих волела да отворим своју амбуланту у Сонти и да имамо ветеринара као што је било и пре. Планирам и да идем на драмску, да наставим оно што сад радим.

Да ли би хтела још нешто да додаш, истакнеш?

- Кад сам ишла да примам награду, осим Николе Добријевића из ЦЕКОС-а, ишла је и моја тетка и она има једну жељу: да је споменем у овој причи и да нагласим да је она моја морална подршка и да ће увек бити ту за мене, као и да је то велики дуг, па да кад буде у старачком дому, да је барем једном у две недеље посећујем. То јој је страшно велики захтев. Мада, тетка Тања Хајнал има 36 година и није баш за старачки дом, али, ето, то јој је жеља. А што се мене тиче: волела бих да се млади више покрену, јер кад изађеш у селу нема нигде никог, само бабе и деде.

Л. Радловачки