ТВОЈА РЕЧ Маја Стојанац (28): Поезија је најчистији вид службе језику

Премда је дипломирала на одсеку Српска књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду, где је тренутно на мастер студијама, Маја се тренутно бави новинарством и то на Радију Нови Сад при Радио-телевизији Војводине, где ради у Информативном програму и бави се невладиним организацијама кроз рубрику „Сектор плус”.

- Прве песме сам почела да пишем у средњој школи, током четвртог разреда, и поезија је нешто што је обележило мој студентски пут – прича наша овонедељна саговорница. - Писала сам уз подршку својих колега и професора којима сам на консултацијама односила своје песме, а они су ми давали упуте и смернице. На трећој години сам похађала курс Креативно писање поезије, што је нешто попут мале школе писања, код професора Драгана Станића. Било нас је троје и било је захвално јер смо разговарали о књижевности, о нашим песмама, добијали смо лектире, што је све представљало књижевно васпитање. Наравно, нико никога не може да научи да пише песме, али овде смо учили техничке ствари, како почети песму, како је завршити, како је прочистити да буде свежа и комуникативна.

Значи, ти си открила интересовање и таленат који си касније стручно уобликовала?

- Тако је. То књижевно васпитање на класицима, али и на савременој литератури, мени је било јако важно, нарочито што су ми професори на првој години препоручили неке од савремених песника, тако да могу да кажем да се мој књижевни сензибилитет обликовао у додиру са књижевношћу Марије Шимонковић, Нине Живанчевић, Радмиле Лазић, Бојане Стојановић Пантовић, Катарине Пантовић, Стевана Брадића... А и сматрам да књижевност не мора само из књижевности да произилази, тако да су на мене утицали и музика и филм и стрип, генерално та синкретичност у уметности. Рецимо, поезија Ленарда Коена, која за мене може да функционише и без музике, па су ту и аутори као што је Иги Поп, Лана дел Реј, Џони Штулућ и почеци Бијелог дугмета. Али, оно што је најфункционалније у мојој поезији, односно на шта сам се фокусирала, јесте да она складишти средњовековну традицију и традиционалну културу, посебно из неких области етнологије, тако да је све то живо и за мене је био изазов да ми дело буде ненаметљиво укорењено у традицију, а и да обликујем у својој поезији неке ођеке народне традиције и књижевне традиције генерално, а да то не буде анахроно.

Како ти, онда, ствараш? Да ли прво осмислиш неку тему па своје импресије, осећања и сазнања обликујеш у поезију или, једноставно, пишеш по неком нахођењу, односно кад те обичне животне ствари и ситуације инспиришу на одређену емоцију?

- То је комбинација. Мислим да млади песници морају, пре свега, да резонују дух времена, дух епохе, морају да буду окренути свету око себе и да обликују теме из своје свакодневице. Мислим да је израз младих песника врло савремен, врло жив, јасан, језгровит, тако да је реч о комбинацији свега тога.

Како би објаснила шта је оно што се налази у твојој збирци „Писма Синтији”?

- Ако бисмо кренули од наслова, што би можда било функционално, добро је питање шта је, а не ко је Синтија, јер је то лирски ођек свега онога што је на мене оставило утисак. То су управо ти наноси из традиције коју сам поменула, али је ођек свега што је у сваком смислу оставило утисак на мене. То је био песнички филтер кроз који сам обликовала теме које мене интересују. Значи, све оно што ту тематизујем, трудила сам се да на неким општим местима, попут љубави, сна и смрти - све оно што звучи помало анахроно, приђем на неки другачији начин. Тако да је Синтија била песнички филтер кроз који сам ја резоновала стварност.

Колико је оваква врста поезије интересантна и пријемчива младима?

- Мислим да јесте. Данас не постоји израз којим неко треба да пише, просто је то све индивидуално.

Имам утисак да је младима најинтересантније да чују или читају поезију која је ритмична, певљива, има усклађену и препознатљиву риму...

- Све зависи... Мислим да је, кад је реч о тим обрасцима писања, неопходно познавати неке класике, али модерна поезија је пријемчива баш због тога што свако у њој може да се осети удобно, свако може да пронађе нешто за себе и неки израз који му одговара.

Колико се поезија мења и у ком правцу ће отићи?

- Нисам сигурна колико то могу да кажем, али оно што сигурно могу јесте да кроз поезију младих песника књижевност саму себе обнавља. И без обзира на то како је нека тема обликована, којим изразом, језиком или формом, поезија је свакако најчистији вид службе језику.

Рекла си да си почела да пишеш крајем средње школе. Шта се десило па си кренула да ствараш књижевност?

- Завршила сам уметничку школу и сликала сам, самим тим сам нешто стварала и била у контакту са стваралаштвом генерално, а волела сам књижевност. Заправо, књижевност и сликарство деле прво место кад је реч о мојим интересовањима, тако да сам се окушала и у томе. Дошло је природно и спонтано.

А откуд ти на радију?

- Новинарство је, исто као и књижевност, једна од мојих љубави, и то баш радио. То је медиј који је врло жив, динамичан, поготово што наш програм дозвољава врло разноврсне рубрике. Бавим се невладиним организацијама у оквиру рубрике „Сектор плус”, где могу да се бавим и културом, хуманитарним радом, различитим маргинализованим групама становништва. Једноставно, радио има непревазиђену магију.

Шта би поручила младима које занима књижевност и желе да је стварају?

- Да буду отворени ка својој савремености, да буду радознали и да буду свестрани, да много читају и да увек имају на уму да књижевност не произилази само из књижевности. Цитираћу Звонка Карановића, који је исто један од мојих омиљених песника, ког сам у оној групи заборавила да наведем, а који је рекао да је у борби за добар стих све дозвољено. И не постоји утабан пут да се објави прва књига. А квалитет се увек препозна.

Леа Радоловачки