TVOJA REČ Maja Stojanac (28): Poezija je najčistiji vid službe jeziku

Premda je diplomirala na odseku Srpska književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je trenutno na master studijama, Maja se trenutno bavi novinarstvom i to na Radiju Novi Sad pri Radio-televiziji Vojvodine, gde radi u Informativnom programu i bavi se nevladinim organizacijama kroz rubriku „Sektor plus”.

- Prve pesme sam počela da pišem u srednjoj školi, tokom četvrtog razreda, i poezija je nešto što je obeležilo moj studentski put – priča naša ovonedeljna sagovornica. - Pisala sam uz podršku svojih kolega i profesora kojima sam na konsultacijama odnosila svoje pesme, a oni su mi davali upute i smernice. Na trećoj godini sam pohađala kurs Kreativno pisanje poezije, što je nešto poput male škole pisanja, kod profesora Dragana Stanića. Bilo nas je troje i bilo je zahvalno jer smo razgovarali o književnosti, o našim pesmama, dobijali smo lektire, što je sve predstavljalo književno vaspitanje. Naravno, niko nikoga ne može da nauči da piše pesme, ali ovde smo učili tehničke stvari, kako početi pesmu, kako je završiti, kako je pročistiti da bude sveža i komunikativna.

Znači, ti si otkrila interesovanje i talenat koji si kasnije stručno uoblikovala?

- Tako je. To književno vaspitanje na klasicima, ali i na savremenoj literaturi, meni je bilo jako važno, naročito što su mi profesori na prvoj godini preporučili neke od savremenih pesnika, tako da mogu da kažem da se moj književni senzibilitet oblikovao u dodiru sa književnošću Marije Šimonković, Nine Živančević, Radmile Lazić, Bojane Stojanović Pantović, Katarine Pantović, Stevana Bradića... A i smatram da književnost ne mora samo iz književnosti da proizilazi, tako da su na mene uticali i muzika i film i strip, generalno ta sinkretičnost u umetnosti. Recimo, poezija Lenarda Koena, koja za mene može da funkcioniše i bez muzike, pa su tu i autori kao što je Igi Pop, Lana del Rej, Džoni Štuluć i počeci Bijelog dugmeta. Ali, ono što je najfunkcionalnije u mojoj poeziji, odnosno na šta sam se fokusirala, jeste da ona skladišti srednjovekovnu tradiciju i tradicionalnu kulturu, posebno iz nekih oblasti etnologije, tako da je sve to živo i za mene je bio izazov da mi delo bude nenametljivo ukorenjeno u tradiciju, a i da oblikujem u svojoj poeziji neke ođeke narodne tradicije i književne tradicije generalno, a da to ne bude anahrono.

Kako ti, onda, stvaraš? Da li prvo osmisliš neku temu pa svoje impresije, osećanja i saznanja oblikuješ u poeziju ili, jednostavno, pišeš po nekom nahođenju, odnosno kad te obične životne stvari i situacije inspirišu na određenu emociju?

- To je kombinacija. Mislim da mladi pesnici moraju, pre svega, da rezonuju duh vremena, duh epohe, moraju da budu okrenuti svetu oko sebe i da oblikuju teme iz svoje svakodnevice. Mislim da je izraz mladih pesnika vrlo savremen, vrlo živ, jasan, jezgrovit, tako da je reč o kombinaciji svega toga.

Kako bi objasnila šta je ono što se nalazi u tvojoj zbirci „Pisma Sintiji”?

- Ako bismo krenuli od naslova, što bi možda bilo funkcionalno, dobro je pitanje šta je, a ne ko je Sintija, jer je to lirski ođek svega onoga što je na mene ostavilo utisak. To su upravo ti nanosi iz tradicije koju sam pomenula, ali je ođek svega što je u svakom smislu ostavilo utisak na mene. To je bio pesnički filter kroz koji sam oblikovala teme koje mene interesuju. Znači, sve ono što tu tematizujem, trudila sam se da na nekim opštim mestima, poput ljubavi, sna i smrti - sve ono što zvuči pomalo anahrono, priđem na neki drugačiji način. Tako da je Sintija bila pesnički filter kroz koji sam ja rezonovala stvarnost.

Koliko je ovakva vrsta poezije interesantna i prijemčiva mladima?

- Mislim da jeste. Danas ne postoji izraz kojim neko treba da piše, prosto je to sve individualno.

Imam utisak da je mladima najinteresantnije da čuju ili čitaju poeziju koja je ritmična, pevljiva, ima usklađenu i prepoznatljivu rimu...

- Sve zavisi... Mislim da je, kad je reč o tim obrascima pisanja, neophodno poznavati neke klasike, ali moderna poezija je prijemčiva baš zbog toga što svako u njoj može da se oseti udobno, svako može da pronađe nešto za sebe i neki izraz koji mu odgovara.

Koliko se poezija menja i u kom pravcu će otići?

- Nisam sigurna koliko to mogu da kažem, ali ono što sigurno mogu jeste da kroz poeziju mladih pesnika književnost samu sebe obnavlja. I bez obzira na to kako je neka tema oblikovana, kojim izrazom, jezikom ili formom, poezija je svakako najčistiji vid službe jeziku.

Rekla si da si počela da pišeš krajem srednje škole. Šta se desilo pa si krenula da stvaraš književnost?

- Završila sam umetničku školu i slikala sam, samim tim sam nešto stvarala i bila u kontaktu sa stvaralaštvom generalno, a volela sam književnost. Zapravo, književnost i slikarstvo dele prvo mesto kad je reč o mojim interesovanjima, tako da sam se okušala i u tome. Došlo je prirodno i spontano.

A otkud ti na radiju?

- Novinarstvo je, isto kao i književnost, jedna od mojih ljubavi, i to baš radio. To je medij koji je vrlo živ, dinamičan, pogotovo što naš program dozvoljava vrlo raznovrsne rubrike. Bavim se nevladinim organizacijama u okviru rubrike „Sektor plus”, gde mogu da se bavim i kulturom, humanitarnim radom, različitim marginalizovanim grupama stanovništva. Jednostavno, radio ima neprevaziđenu magiju.

Šta bi poručila mladima koje zanima književnost i žele da je stvaraju?

- Da budu otvoreni ka svojoj savremenosti, da budu radoznali i da budu svestrani, da mnogo čitaju i da uvek imaju na umu da književnost ne proizilazi samo iz književnosti. Citiraću Zvonka Karanovića, koji je isto jedan od mojih omiljenih pesnika, kog sam u onoj grupi zaboravila da navedem, a koji je rekao da je u borbi za dobar stih sve dozvoljeno. I ne postoji utaban put da se objavi prva knjiga. A kvalitet se uvek prepozna.

Lea Radolovački