Tvoja reč, Kristina Jovin (23): Od dosade do međunarodnog sudije

Tim sportom je počela da se bavi kao srednjoškolka i to iz dosade, a sada planira da postane sudija na seniorkosm evropskom prvenstvu, pa možda jednog dana i na Olimpijskim igrama.

Dok nisam tebe upoznala, mislila sam da je badminton igra za park, u prirodi, sa roditeljima...

Da, da, Prvi maj, pa preko livade... To ti je olimpijski sport od 1992. godine, tako da je poprilično ozbiljan sport. Naporan je, trči se, ali ljudi to ne shvataju. Kad ljudi dođu jednom kod nas na rekreaciju, sledeći put kukaju zbog upale mišića. U principu, sport je prilično zahtevan.

Kako je moguće da je toliko zahtevan, a ona loptica s percima samo leeetiiii...?

To je zato što ga igraš na livadi, ali kad ga probaš na terenu u sali, druga je priča, ipak je to dvoranski sport... Napolju ima vetra i trčiš jer nemaš okvir kuda će loptica odleteti, ali je unutra sve dosta brže.

Kom sportu je najsličniji?

Pa, možemo da ga poredimo s tenisom, recimo. Kada bi videla teren, mislila bi - to je to, u principu. Slično je, s tim što je teren za badminton mnogo manji, mečevi traju mnogo kraće i sve je brže, ima dosta promena kretanja, dinamičnije je.

Otkud ti u tom sportu?

Iz dosade! Pre šest godina sam išla u srednju, spremala sam se za neko takmičenje pa nisam morala da idem u školu, nisam imala šta da radim, bilo mi je dosadno, i gledala sam koji su najjeftiniji sportovi u gradu. Bilo je - aikido ili badminton. U sali nismo imali grejanje, ali je bilo mnogo lepo. Iskreno, mislim da sam na badmintonu ostala samo zbog društva. Ljudi su opušteni i prijatni.

Znači, društvu da se zahvalimo što si sad licencirani međunarodni sudija?

Recimo. Svima onima koji su prošli kroz klub i koji dolaze.

Koliko je badminton kod nas zastupljen?

Nedovoljno. Trenutno imamo u Srbiji desetak klubova. Kad pogledaš druge sportove, to je smešno. A, recimo, do 17 godina imamo ekipne vicešampione Evrope. Toliko smo dobri, a malo se za nas zna. Nismo zastupljeni ni u medijima, a bez toga ne možemo da napredujemo, mada nižemo uspehe. Ipak, rastemo, ne kažem. Kad sam kretaa da treniram, na treningu nas je bilo petoro-šestoro, a sad bude i do 25 ljudi, nemamo gde da ih smestimo. Ali, opet ni to nije dovoljno.

Šta kažu oni koji vam se priključuju, šta ih motiviše?

Ja iskreno nemam pojma šta ih motiviše. Sad sam došla s treninga, bilo je njih sedmoro, klinci nisu na nivou da mogu da igraju sami badminton, ali su srećni, zadovoljni, umorili su se, bilo im je zabavno. U klubu nemamo dobre juniore, ali su mnogo veseli i kažu da im je lepo.

U tom kontekstu, zašto je važno baviti se tim sportom?

Uf... Znaš kako, ako gledamo sa aspekta zdravlja - mnogo je dobar za zdravlje, kao i svaki sport. Celo telo ti radi i stvarno budeš u plusu. Ako gledamo iz ugla Badminton saveza Srbije, atmosfera je porodična. Malo nas je, svi se znamo, na koji god turnir da odeš, znaš sve ljude i to je ono što nas sve veže.

Ti si neko ko ima priliku da vidi kako ovaj sport funkcioniše kod nas ali i u inostranstvu. Kolika je razlika?

Baš je velika razlika, s obzirom na to da se u drugim državama mnogo ulaže u sport, pa imaju i mnogo takmičara. Mi imamo malo dece i najveća je razlika što se kod nas još ne zna za taj sport. U Novom Sadu imamo više rekreativaca nego dece koja su nam prioritet. U drugim državama klubovi imaju veću podršku svih institucija. U regionu smo svi isti, čak mislim da smo mi jedni od boljih...

Kao međunarodni sudija imaš li prostora da odeš negde sa strane?

Što se tiče suđenja, nemam. Mogla bih ovako da odem i da budem trener, ali to nije moj cilj.

Rekla si da su deca prioritet. Da li postoji neka starosna granica kada je najbolje krenuti na badminton?

Baš nema. Imamo od pet do 49 godina koji treniraju. Imamo ženu od 49 godina koja igra, a s obzirom na to kako je organizovan Savez po pitanju turnira, svi su takmičari. I ona je veteran takmičar, ide redovno na turnire. A što se tiče dece, kažu da je najbolje da počnu da treniraju kad krenu u školu, mada su oni sa sedam godina totalno nezainteresovani. Koncentracija im je slaba, ali, koliko primećujem, starija deca bolje prolaze jer su ozbiljnija i zrelija, fokus je na badmintonu i gledaju da baš rade. A mlađima je bitno da igraju, da udare lopticu, da se takmiče, da pobede, a nisu im bitni ni tehnika, ni taktika.

Kako mogu da vam se priključe novi članovi?

Mi smo u Velikoj dvorani Spensa i termini su nam ponedeljkom, sredom i petkom od 9 ujutru i od 18.30 časova, a trening traje sat vremena, mada uvek to produžimo. Što se opreme tiče, treba da ponesu patike za salu, trenerku, majicu, a rekete i loptice imamo.

Lea Radlovački