ТВОЈА РЕЧ Јована Кражић: Виолини и тангу је заједнички осећај блискости

Међутим, када угледате ту младу даму, а још и ако поразговарате са њом, стичете утисак да је реч о особи која је свестрана, изузетно начитана, енергична, константно насмејана - све само не стармала! Танго тренира у новосадском клубу „Тодо танго”, који јој је омогућио да упознаје нове људе, да се више социјализује, открива своја интересовања,... Ипак, виолина је највећа и најдужа љубав којој планира да се посвети до краја живота.

- Виолину свирам већ 13-14 година, то је био мој избор када сам као мала видела инструмент - присећа се Јована. - Сад, кад сам завршила основне студије, чека ме мастер, а онда ћемо видети шта и како даље.

Какве су ти амбиције?

- Имам амбицију да радим посао који волим, ако је могуће у Србији.

Шта значи „посао који волиш”?

- Да свирам виолину у оркестру или да предајем у школи, било шта што укључује виолину. Мислим да је то исувише одрицања, више од деценије, да бих онда прешла на нешто друго. Најлакше је рећи људима да постану програмери, али је изазов радити посао који волиш.

Колики је изазов свирати виолину у односу на то колико је цењена та музика?

- Није цењена уопште. Баш је то, некако, изазов да себе изграђујете и да то пренесете на друге. Као немогућа мисија. У суштини, за свирање виолине је потребно много одрицања и жртве, и тога никад није довољно. То није посао од осам сати, већ је константно улагање. Али је зато и занимљиво - никад нема краја.

Колико је све то вредно?

- Па, вредно је због личне сатисфакције, али да ли ће бити и неког новчаног удела, није релевантно. Тај осећај када се најежите на сцени, када упознате неке људе на које се угледате од малена, а и они су смртници са којима се рукујете и свирате, јесте нешто невероватно. Тако да, вредно је све!

А када је реч о тангу?

- Танго се лепо уклопио јер сам ја преко виолине дошла до жеље да играм танго. Сви дођу са предрасудом да играју схоњ танго који су видели на ТВ-у, али је све, заправо, другачије. То је музика која вас издвоји из ове реалности и одведе у неки други свет, деценијама уназад, што је неописив осећај.

Како изгледа плесати танго и како би упоредила осећај који имаш кад свираш виолину и плешеш?

- Заједнички је осећај блискости. Виолина вам се налази код образа, а слично је и када сте у танго загрљају. У почетку буде чудно кад треба са странцем тако да плешете, али онда се развија заједничко окружење између две особе. Магија која траје четири песме, колико траје позив на плес. То је константна размена енергије. Исто је тако и када свирате виолину са другима, постоји конекција међу људима.

Колико су млади заинтересовани за плес и уметност која није модерна и атрактивна?

- Зависи шта је за кога уметност. Сада има много социјалних плесова који су прилагођени младима, али они су подвргнути модификацији како би били привлачнији, егзотичнији и еротичнији. А танго мора да се задржи у оквирима бонтона, па је младима непривлачнији. Мисле да је танго за маторе. Сматрам да нико не зна шта је то док не покуша да плеше. Ни сама нисам знала шта ме чека док нисам кренула. Кад кажем људима да идем на танго и свирам класичну музику, аутоматски мисле да сам нека баба пред пензију која ради досадне ствари у животу. Али то није тако.

Верујем да ти је тешко да се избориш са околином која је пуна предрасуда...

- У суштини, борим се стварајући круг људи са сличним интересовањима. Будући да сам дошла из провинције, имала сам кризу идентитета јер сам овде познавала веома мали број људи. Имала сам моменте да немам с ким да одем на кафу. А томе служи тај социјални плес - да упознајеш људе, да размениш искуства. Ту сам стекла доста пријатеља и добрих људи, иако сам и сама имала неке предрасуде о Војвођанима, да је ово херметичка средина,...

Молим?!

- Да, у смислу, да је тешко продрети у новосадске групе људи. Али, то су добра врата за упознавање. А како се с осталима борим? У суштини, показујем им добре стране тога. Неке клипове, кога сам све упознала, има много дружења и путовања, семинара,...

Рекла си ми и да пишеш и још свашта нешто...

- Да, да. Псионирани сам читалац и доста сам размишљала да ли да студирам виолину или књижевност. У суштини, са стране гледано, не зна се шта је већа утопија, али нема везе. Пишем песме, понекад и прозу.

Леа Радловачки