Твоја реч: Давид Францисти (17) - Срећан сам кад волонтирам

Савршен пример тога је Бегечанин Давид Францисти (17) који је дугогодишњи активни волонтер локалног Црвеног крста, редовно се такмичи у рецитовању, завршио је Европску школу дебате, те је учествовао на неколико јавних дебата и округлих столова на којима се расправљало о безбедности младих и превенцији насиља, а ученик је и Техничке школе „Милева Марић Ајнштајн” на смеру за геометра. Па, одакле да кренемо...

Почео сам да волонтирам у Црвеном крсту Бегеча још док сам био пети разред, одлучи Давид да тако стартујемо овај разговор.

Како је додао, свиђала му се хуманост у Бегечу. Свиђало му се помагање старијима, давалаштво крви,...

Која је твоја улога у Црвеном крсту?

Ја сам један од волонтера који ради све програме. Помажем људима, причам са њима, купујем лекове страијима, мерим притисак и шећер.

Какав је осећај када одрадиш такав терен?

Искрено, мене обузме срећа. То су доста стари људи којима значи да их неко посети, да им помогне. Они су срећни кад нас прате и увек питају када ћемо опет доћи. Дочекују нас срећни...

Је л’ буде и неких колача за тај дочек?

Буде, гостопримљиви су Бегечани.

Колико често имаш активности?

Зависи. Усклађујемо се према броју волонтера и наших обавеза. Ја сам средња школа, путујем, али гледам да ми волонтирање буде приоритет. Некад радим сваки викенд, некад послеподне кад дођем из школе. Ми смо тим људима као чланови породице. То ми не представља никакву обавезу, више ми је као пропратни део живота. Једноставно, не могу да измерим време које радим, јер сам срећан у томе. Сурово ми је да кажем како радим сваки викенд, јер кад радим не осећам се као да сам на послу и да су ми то тешке обавезе.

Колико су млади данас хумани?

Могу да кажем да су Бегечан стварно хумани, нарочито омладина. На пример, сваки пут имамо све више давалаца крви. Имам утисак да се хуманост буди и не престаје код нас. Сви свима помажемо.

Како се, у све што си навео, уклапа учење за геометра?

То је испало случајно. Имао сам 94 бода по завршетку основне школе и размишљао сам шта бих могао даље. Имао сам доста другара који су уписали ТШ „Милева Марић Ајнштајн”, а геодетски техничар је један од јачих смерова. Мене је то увек занимало, да радим такав посао. Кад сам био мали, мислио сам да, кад геометри изађу на терен, имају камере. Хтео сам да видим како се то ради и проживљава. Све раде брзо, за 15 минута заврше, баратају с много информација и то ми је било изазовно. Неизвесност ме је увукла у то.

Кад се све сабере и одузме, шта желиш да будеш кад одрастеш?

Председник Србије! Али, вероватно ћу прво студирати социологију или психологију, или нешто десето. Мене више геодезија не занима! Видео сам шта ме је интересовало. Једно време сам се кајао јер нисам уписао медицинску школу, а волим да помажем у сваком смислу. Волео бих да на људима видим осећај олакшања када му решите неки проблем.

А, како се у целу ту причу уклапа твоје интересовање за рецитовање?

То је таленат. Некад сам играо фолклор у Културном центру где сам буквално и одрастао. Али, рецитовање је био случајан потез. Свиђала ми се једна песма коју сам желео да одрецитујем, „Србија” Оскара Давича. То сам рецитовао у школи и приметили су како би са мном вредело радити.

Које песме највише волиш да рецитујеш?

Патриотске, али волим и љубавне. Мени је песма „Србија” нешто што ми је легло и није ми био проблем да сатима вежбам, да стално грешим и да ме исправљају. Увек сам извлачио максимум максимума.

Како се осећаш док рецитујеш?

Све зависи пред ким рецитујем. Ако је ту жири, онда ме ухвати трема јер знам да морам да будем најбољи. То увек себе терам. А кад рецитујем пред Бегечанима, немам трему јер знам да су то моји људи који ме неће оцењивати, већ ће мој рад схватити као дар. То је мени лепо.

Јеси ли некад покушао да пишеш песме?

Не, никад. То ми не лежи. Никад ме није ни интересовало. Не знам зашто...

Постоји ли још неки хоби којим се бавиш?

Зависи. У многим сферама живота се испуњавам. Био сам члан драмске секције у основној школи. Имам пластеник, па се бавим повртарством, продајем и на пијаци. То ми јесте обавеза али и волим то да радим. Такође, волим да шетам, да бициклом одем до насипа, да пливам на Јами, да проводим време с пливачима.

Леа Радловачки

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.