Твоја реч - Дражен Жигмановић (36): Ми презентујемо поглед у будућност

То је посао којим се бави Дражен Жигмановић (36) из Новог Сада, који ради на архитектонској визуализацији екстеријера објеката које пројектују разне фирме и пројектни бирои (углавном из иностранства) с којима сарађује као запослени у новосадској фирми „МАГ Archi”. (А осим што се бави архитектонском визуализацијом, Дражен свира и клавир и гитару у фјужн бенду „Пенеива”.)

- Врло је компликовано схватити 3Д простор из 2Д слике, јер није довољно само имати супер идеју, већ треба је знати презентовати - прича Дражен који, истина, по годинама није омладинац, али јесте неко ко на „омладински начин” може да објасни свој посао млађим генерацијама које би радо биле део овако креативног света. - Ја сам, рецимо, љубитељ неправилних, закривљених површина, форми и ту је Гауди један од најпознатијих, не само као архитекта, урбаниста и дизајнер, већ је био веома вешт у конструктивној геометрији, јер је знао све да нацрта у оно време кад није било рачунара, кад се није све на клик добијало изгенерисано и исконструисано. Дакле, архитекте, осим што су морали добро да познају простор, морали су да буду добри цртачи и илустратори, добро да познају перспективу, нацртну геометрију, а приде су све ручно знали да нацртају, све њихове замисли, идеје, облике, форме.

И то је оно што ти сад радиш уместо њих?

- Да, хтео сам да направим мали увод. Игром случаја, годину дана откако сам се запослио у фирми, значи 2017. године, послали су ме на стручно усавршавање на једну чувену академију у Италију, где сам имао прилику да, као архитектонски визуализатор и илустратор, испечем свој занат и да се усавршим, па да по повратку ширим знање колегама. Визуализација је посебна грана уметности у архитектури о чему, у принципу, људи имају мало погрешно виђење, јер не знају тачно шта је оно што ми радимо. Ми смо уметници који праве слике, а начин на који долазимо до тога ствар је технике, методе уз помоћ разних софтвера...

Кад кажеш „слике”, мислиш на оно што ми видимо неки простор...?

- Тако је. Кад ме људи питају шта радим и чиме се бавим, најједноставније објасним да је то оно што видите поред градилишта, онај пано или билборд на ком је представљена зграда у перспективном приказу, како ће изгледати када се направи, да људи имају увид у то шта ће ту да буде изграђено, какав објекат. За неке фирме је јако битна та визуализација, јер олакшава продају те некретнине. И архитекте које раде на архитектонским конкурсима често нас контактирају да им урадимо визуелни део, како би што лепше и квалитетније приказали неку своју идеју. Дефинитивно је јако креативно и мора да се познаје много грана уметности, од фотографије, до сликарства, а сама архитектура много значи и помаже како би се лакше читао пројекат. Али, дефинитвно, особа мора да воли то што ради. И могу да кажем да сам један од оних срећника који заиста раде оно што воле.

Значи, ако сам добро разумела, архитекте пројектују како ће нека зграда да изгеда у 2Д варијанти, а онда ви урадите 3Д, с тим што на неки начин и уређујете зграду и простор у њој по неком свом нахођењу или...?

- Све зависи од архитекте и тога колико је пројекат детаљно разрађен. У мојој фирми радим претежно визуализацију екстеријера, односно зграде са спољашње стране, радим велике мастер планове, приказе који су из птичје перспектие, док имам колеге које раде визуелизацију ентеријера. То је везано за саме техничке цртеже и планове, јер у западним европским земљама, рецимо у Француској где највише имамо клијената, визуализација је саставни део документације и елабората који треба да предаш, како би се добила грађевинска дозвола од општине, јер је баш тај визуелни део битан да би могло да се види да ли је објекат довољно адекватан што се тиче обликовања, архитектуре, материјала, боје и тако даље, како би га одобрили. У Европи имају строге институције које јако воде рачуна о заштити грађевинских наслеђа и не може се тек тако доћи и подићи нека грдосија од објекта, јер се води рачуна о историјском наслеђу и духу места.

А ми смо сведоци да се то поприлично крши...

- Јако се крши, али нисмо ми једини. Дефинитивно у Европи, која је пуна тог историјског архитектонског наслеђа, сама по себи има моменат да су архитекте јако критиковане кад у старом језгру града подигну савремени објекат јер се не поштује дух места. У архитектури постоји чувена теорија да форма прати функцију, односно да функција прати форму, а код тако неких архитеката се често каже да форма прати его. Фирма у којој радим тренутно учествује на пројекту „Београда на води” и последњих неколико месеци сарађујем са архитектама из Београда.

Колико ти је изазован посао, с обзиром на то да често треба да испратиш замисли особе која је пројектовала нешто, а с друге стране, колико имаш простора да ипак будеш креативан?

- Јако добро питање, зато што је ту доста битна комуникација, али архитекте познају свој пројекат, замисао и своју идеју, и то је попут њиховог малог чеда. Увек говорим да морамо да испоштујемо цртеже архитекте, не може да се деси да поставимо неки стуб или зид који по пројекту није ту. И што је нацрт квалитетнији и са више детаља, то нам више олакшава посао, а опет, ми се заиста потрудимо да дамо свој печат. Ја, рецимо, волим атмосферичне слике, волим да причам причу кроз ту слику, па кад архитекте то примете, буде им драго што смо дали неки свој допринос и што смо били креативни.

Како изгледа твој лични печат?

- Рецимо, кад радим за неку инвеститорску компанију, волим да поставим неке билборде на урбаној сцени, а да на те билборде окачим рекламу те фирме и инвеститора, њихов лого и слично. То примете и инвеститори и архитекта и буде им интересантно и драго јер виде да нисмо одрадили сувопарни посао, него смо дали све од себе. Дефинитивно, архитектонски визуелизатори су попут дигиталних фотографа који „пецају” неки тренутак, с тим што ми осмишљавамо, правимо тај тренутак и у томе је разлика. Можда ће сад ово звучати мало филозофски, али ми презентујемо поглед у будућност.

Постоји ли нека грађевина у Новом Саду за коју можеш да кажеш да је стил који се лепо уклопио, који не одскаче и слично?

- Много ми се објеката у Новом Саду допада, и од новијих и од старијих, али интересантно је да је зграда Ректората проглашена за зграду године потпуно заслужено јер је модерна, савремена, а циљ свим архитектама је да раде модерна здања. „Металс банка” код Радничког универзитета је исто важила за једну од модернијих. Стакло јесте хладан материјал, али је занимљиво да је објекат на углу и архитекта треба да осмисли и испоштује однос објекта према том углу.

Леа Радловачки