Твоја реч: Јана Тарабић (21), веслачица са колеџа у Њу Џерзију

Спорт ју је, заправо, одвео и до Америке, где је завршила другу годину на колеџу у Њу Џерзију, где студира за спортског физиотерапеута. Планови су јој да се по дипломирању врати у Европу и упише мастер, а потом пронађе посао у окружењу које јој више одговара кад је реч о менталитету. Међутим, студирање у САД има својих предности, филмских момената и незаборавних путешествија које ће Јану издефинисати за цео живот.

- Веслање тренирам од 2014. и било ми је занимљиво да се такмичим, јер је то спорт у ком кад радиш, види се резултат. То ми се јако свидело и зато сам остала у свему томе. Већ сам исте године на јесен отишла на државно првенство на ком смо освојиле друго место. Онда је дошла на ред средња школа и хтела сам да упишем архитектуру, али је мама хтела гимназију спортски смер, па је тако и било. Онда сам 2017. ушла у репрезентацију и била сам на припремама месец дана, где сам од старијих колега слушала приче како се премају за студирање у Америци. Наравно да сам и ја то хтела, тамо су најбоље понуде, добијаш целе стипендије, све ти је покривено и сређено, али да би био примећен, мораш да постигнеш резултате на неком од већих такмичења, да виде тренери да си међу најбољима. Онда сам 2018. била на светском првенству, нисам освојила ништа, али сам добила профил на једном сајту на ком будеш примећен, ту су сви тренери, гледају те како радиш, веслаш, али и како говориш енглески. Међутим, мене је доста спречавала висина, јер веслачице у Америци нису испод 175 центиметара, па су самим тим и већи чамци, дужи је завеслај. А ја сам 168, што се углавном није свиђало тренерима, па и понуде нису биле онакве какве сам очекивала... Онда сам одустала и кренула да се спремам овде за медицински, за физиотерапеута. Онда сам, стицајем околности, добила понуду за пуну стипендију на универзитету у Мајамију, али су тад амбасаде због короне биле затворене и нисам могла да добијем никакву визу, па сам први семестар слушала онлајн. Онда сам се, опет стицајем околности, пребацила на универзитет у Њу Џерзију, на који сам кренула од августа следеће године, тако да сам сад, све укупно, завршила другу годину.

Која је разлика између студирања онлајн и уживо?

- Тамо је више принцип као код нас у средњој школи, имају квизове, испите, предавања од 45 минута... Другачије је него на студијама у Србији. Али, кад пређеш са онлајн предавања на уживо, све је много лакше, контакт са професором, запамти те, постављаш питања, натера те да више пратиш и будеш активан. А и кад сам већ ту, стварно и запамтим нешто, хватам белешке и слично. И гледам да ми бар пет предмета од шест буде уживо. Такође, тамо смо заштићенији од анксиозности и треме, нико те неће форсирати ни на шта, док је овде скроз другачије. Рецимо, ако си болестан или било шта, пошаљеш професору мејл, све је у реду, он ти проследи белешке са часова - некако као да имају више душе, није толико стресно, излазе ти у сусрет.

Све то ми звучи ваааауууу... Које су кључне разлике између студирања овде и у Америци - кад је реч о друштвеном животу, атмосфери, свему што те окружује?

- Слушала сам колеге које су овде репрезентативци и студирају у Србији, па се подразумева да иду на припреме и такмичења, да буду одсутни, за шта наши професори немају разумевања. У Америци имаш одређене повластице. Сам правиш себи распоред, имаш слободу. Чак и ако не можеш да одеш на испит због такмичења, професори ти изађу у сусрет и помере ти термин за касније. Једино што је стресније тамо, јесте та последња недеља кад су сви испити које ниси положио раније. Тад имаш седам дана само испите, не смеш да имаш тренинге, а у 48 сати не смеш да имаш више од два испита. Ако паднеш на неком испиту, мораш да узимаш цео тај предмет опет у следећој години, али ти није услов за упис у наредну годину. Једино мораш да положиш неки ниво, да би могао да пређеш на неки следећи. Све је више подређено студентима, да им се олакша. У Србији је машина, сви су исти, положио-пао, професору је свеједно.

Кад је реч о веслању, какви су тренинзи, како све то изгледа тамо?

- Потписала сам уговор по ком сам у обавези да веслам све четири године. Сви универзитети су део НЦАА (Национални колеџ спортска асоцијација) који је увео додатна правила за заштиту спортиста, правила по којима тренирамо и по којима се такмичимо. Све иде ка томе да заштите спортисте и заиста је добро уређен сиситем. Исто тако, мораш да имаш добар просек да би могао да се такмичиш. Рецимо, зими, кад се река заледи, идемо на припреме на Флориду и слично. Тачно се зна кад имамо и колико смемо да имамо тренинга у току недеље, а ти наспрам тога правиш распоред предавања и организујеш се. Тимови су доста већи у Америци, тамо сам са 70 девојака и весламо нас осам у екипи, док у Србији имаш све укупно око седам веслачица, а веслач сам или у дублу, једноставно веслање није толико популарно. Тамо је машина бржа, свако има своја задужења, ко ти је тренер, ко физиотерапеут, с ким радиш у теретани... Али исто тако, тамо схватиш колико си заменљив и ако нешто нећеш урадити, има неко други ко хоће и може. Константно се боримо за своје место на тренинзима, али на трци се заједно боримо за најбоље место и све радимо заједно. И све се своди на мотивацију, како да урадимо што боље можемо.

Јеси ли могла да замислиш да ће ти живот изгледати овако?

- Имала сам неку идеју како ће то све изгледати јер сам чула разне приче, али није испало ништа тако, мада јесте боље. Схватиш да сам себи правиш пут.

Л. Радловачки