Tvoja reč - Dražen Žigmanović (36): Mi prezentujemo pogled u budućnost

To je posao kojim se bavi Dražen Žigmanović (36) iz Novog Sada, koji radi na arhitektonskoj vizualizaciji eksterijera objekata koje projektuju razne firme i projektni biroi (uglavnom iz inostranstva) s kojima sarađuje kao zaposleni u novosadskoj firmi „MAG Archi”. (A osim što se bavi arhitektonskom vizualizacijom, Dražen svira i klavir i gitaru u fjužn bendu „Peneiva”.)

- Vrlo je komplikovano shvatiti 3D prostor iz 2D slike, jer nije dovoljno samo imati super ideju, već treba je znati prezentovati - priča Dražen koji, istina, po godinama nije omladinac, ali jeste neko ko na „omladinski način” može da objasni svoj posao mlađim generacijama koje bi rado bile deo ovako kreativnog sveta. - Ja sam, recimo, ljubitelj nepravilnih, zakrivljenih površina, formi i tu je Gaudi jedan od najpoznatijih, ne samo kao arhitekta, urbanista i dizajner, već je bio veoma vešt u konstruktivnoj geometriji, jer je znao sve da nacrta u ono vreme kad nije bilo računara, kad se nije sve na klik dobijalo izgenerisano i iskonstruisano. Dakle, arhitekte, osim što su morali dobro da poznaju prostor, morali su da budu dobri crtači i ilustratori, dobro da poznaju perspektivu, nacrtnu geometriju, a pride su sve ručno znali da nacrtaju, sve njihove zamisli, ideje, oblike, forme.

I to je ono što ti sad radiš umesto njih?

- Da, hteo sam da napravim mali uvod. Igrom slučaja, godinu dana otkako sam se zaposlio u firmi, znači 2017. godine, poslali su me na stručno usavršavanje na jednu čuvenu akademiju u Italiju, gde sam imao priliku da, kao arhitektonski vizualizator i ilustrator, ispečem svoj zanat i da se usavršim, pa da po povratku širim znanje kolegama. Vizualizacija je posebna grana umetnosti u arhitekturi o čemu, u principu, ljudi imaju malo pogrešno viđenje, jer ne znaju tačno šta je ono što mi radimo. Mi smo umetnici koji prave slike, a način na koji dolazimo do toga stvar je tehnike, metode uz pomoć raznih softvera...

Kad kažeš „slike”, misliš na ono što mi vidimo neki prostor...?

- Tako je. Kad me ljudi pitaju šta radim i čime se bavim, najjednostavnije objasnim da je to ono što vidite pored gradilišta, onaj pano ili bilbord na kom je predstavljena zgrada u perspektivnom prikazu, kako će izgledati kada se napravi, da ljudi imaju uvid u to šta će tu da bude izgrađeno, kakav objekat. Za neke firme je jako bitna ta vizualizacija, jer olakšava prodaju te nekretnine. I arhitekte koje rade na arhitektonskim konkursima često nas kontaktiraju da im uradimo vizuelni deo, kako bi što lepše i kvalitetnije prikazali neku svoju ideju. Definitivno je jako kreativno i mora da se poznaje mnogo grana umetnosti, od fotografije, do slikarstva, a sama arhitektura mnogo znači i pomaže kako bi se lakše čitao projekat. Ali, definitvno, osoba mora da voli to što radi. I mogu da kažem da sam jedan od onih srećnika koji zaista rade ono što vole.

Znači, ako sam dobro razumela, arhitekte projektuju kako će neka zgrada da izgeda u 2D varijanti, a onda vi uradite 3D, s tim što na neki način i uređujete zgradu i prostor u njoj po nekom svom nahođenju ili...?

- Sve zavisi od arhitekte i toga koliko je projekat detaljno razrađen. U mojoj firmi radim pretežno vizualizaciju eksterijera, odnosno zgrade sa spoljašnje strane, radim velike master planove, prikaze koji su iz ptičje perspektie, dok imam kolege koje rade vizuelizaciju enterijera. To je vezano za same tehničke crteže i planove, jer u zapadnim evropskim zemljama, recimo u Francuskoj gde najviše imamo klijenata, vizualizacija je sastavni deo dokumentacije i elaborata koji treba da predaš, kako bi se dobila građevinska dozvola od opštine, jer je baš taj vizuelni deo bitan da bi moglo da se vidi da li je objekat dovoljno adekvatan što se tiče oblikovanja, arhitekture, materijala, boje i tako dalje, kako bi ga odobrili. U Evropi imaju stroge institucije koje jako vode računa o zaštiti građevinskih nasleđa i ne može se tek tako doći i podići neka grdosija od objekta, jer se vodi računa o istorijskom nasleđu i duhu mesta.

A mi smo svedoci da se to poprilično krši...

- Jako se krši, ali nismo mi jedini. Definitivno u Evropi, koja je puna tog istorijskog arhitektonskog nasleđa, sama po sebi ima momenat da su arhitekte jako kritikovane kad u starom jezgru grada podignu savremeni objekat jer se ne poštuje duh mesta. U arhitekturi postoji čuvena teorija da forma prati funkciju, odnosno da funkcija prati formu, a kod tako nekih arhitekata se često kaže da forma prati ego. Firma u kojoj radim trenutno učestvuje na projektu „Beograda na vodi” i poslednjih nekoliko meseci sarađujem sa arhitektama iz Beograda.

Koliko ti je izazovan posao, s obzirom na to da često treba da ispratiš zamisli osobe koja je projektovala nešto, a s druge strane, koliko imaš prostora da ipak budeš kreativan?

- Jako dobro pitanje, zato što je tu dosta bitna komunikacija, ali arhitekte poznaju svoj projekat, zamisao i svoju ideju, i to je poput njihovog malog čeda. Uvek govorim da moramo da ispoštujemo crteže arhitekte, ne može da se desi da postavimo neki stub ili zid koji po projektu nije tu. I što je nacrt kvalitetniji i sa više detalja, to nam više olakšava posao, a opet, mi se zaista potrudimo da damo svoj pečat. Ja, recimo, volim atmosferične slike, volim da pričam priču kroz tu sliku, pa kad arhitekte to primete, bude im drago što smo dali neki svoj doprinos i što smo bili kreativni.

Kako izgleda tvoj lični pečat?

- Recimo, kad radim za neku investitorsku kompaniju, volim da postavim neke bilborde na urbanoj sceni, a da na te bilborde okačim reklamu te firme i investitora, njihov logo i slično. To primete i investitori i arhitekta i bude im interesantno i drago jer vide da nismo odradili suvoparni posao, nego smo dali sve od sebe. Definitivno, arhitektonski vizuelizatori su poput digitalnih fotografa koji „pecaju” neki trenutak, s tim što mi osmišljavamo, pravimo taj trenutak i u tome je razlika. Možda će sad ovo zvučati malo filozofski, ali mi prezentujemo pogled u budućnost.

Postoji li neka građevina u Novom Sadu za koju možeš da kažeš da je stil koji se lepo uklopio, koji ne odskače i slično?

- Mnogo mi se objekata u Novom Sadu dopada, i od novijih i od starijih, ali interesantno je da je zgrada Rektorata proglašena za zgradu godine potpuno zasluženo jer je moderna, savremena, a cilj svim arhitektama je da rade moderna zdanja. „Metals banka” kod Radničkog univerziteta je isto važila za jednu od modernijih. Staklo jeste hladan materijal, ali je zanimljivo da je objekat na uglu i arhitekta treba da osmisli i ispoštuje odnos objekta prema tom uglu.

Lea Radlovački