TVOJA REČ Đorđe Lončarski: Društvene igre razbijaju predrasude

 Dobro, nije da biste njime mogli da pomerite čašu, nekoga odgurnete ili, pu-pu daleko bilo, ubijete, ali biste imali unikatni, izrezbareni štapić od posebnog drveta sa posebnim jezgrom. Đorđe Lončarski (25) iz Zrenjanina (Manucrafter Cosplay) već godinama pravi, ne samo te štapiće koji će vas odabrati, već i razne minijaturne figure, kućice za hobite, pokemon kugle,... I da, uz sve to, apsolvent je Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

- Sve je krenulo kada sma kao klinac pogledao „Harija Potera” i želeo da imam štapić - priča Đorđe, a sa njim se i mi ostali prisećamo kako smo imali, ili i dalje imamo, iste želje. - Nisam želeo da imam Harijev štapić, ili nešto što je već skrojeno, jer u tom univerzumu važi teorija da svaki čarobnjak treba da ima svoj unikatan i ja sam želeo da sebi napravim takav jedan. Izrezbario sam ga kuhinjskim nožem od parčeta bukve koje nije baš meko drvo i zahvalno za obradu, ali sam uspeo da napravim konture i da ga izoblikujem i onda sam shvatio da je to nešto što bi moglo da bude moj hobi. Jedno vreme je to prestalo, preraslo u grafite, da bih na kraju, kada sam počeo da studiram, otkrio čitav svet društvenih igara, došao u Klub „Valhala” i zaljubio se u čitavu ideju farbanja figurica. Ne toliko igranja tim figuricama, koliko farbanje. Nije isti osećaj kad ti kupiš figure, jer je to neko uradio i ti nisi ništa doprineo da uneseš deo sebe u sve to. Kasnije se to pretvorilo u pravljenje terena jer se igre igraju u svetu koji sam iskrojiš. Počeo sam da pravim razne stare ruine sa raznim simbolima. Izvlačio sam inspiraciju iz istorije. Naravno, da ne postoji internet, ja danas ne bih mogao da se bavim ovim jer svoje znanje vučem sa interneta.

Znači, na pravi način koristiš internet?

– Da, na pravi način ga koristim i sve ono što on nudi.

Kratko bih se vratila na Harija Potera... Kakvo jezgro je imao tvoj štapić?

– Ideja je bila da njegovo jezgro bude nerv testrala (krilati konj iz filma) jer je moj štapić bio zao. Oduvek sam želeo da budem Sliterinac jer su oni podcenjeni i nije istina da su zli. Zapravo, oni su predodređeni za neki uspeh.

Rekao si kako se razvijao tvoj put. Kada si krenuo na fakultet, onda si počeo da istražuješ svet društvenih igara. Nisi imao pametnija posla na pravu?

– To je bilo ovako... Stanovao sam u sobici kod neke žene. Ustanem, idem u čitaonicu, pa na predavanja, onda opet u čitaonicu, ručam, čekam 17 časova da se otvori „Valhala” i tamo bih bio čitave večeri. Tamo mi je bilo svo društvo.

Ti praviš minijature iz filmova epske fantastike...

– Sve pravim. Ako postoji referenca, ja to mogu da napravim. Biće od materijala koji, možda, ne odgovara, ali imam dovoljno znanja i iskustva da mogu da napravim da izgleda kako treba.

Koje materijale koristiš?

– U principu, apsolutno sve što mi odgovara. Od stirodura, stiropora, glet mase, drvofiksa koji ima veliku ulogu jer se u sve meša, šest vrsta lepkova u zavisnosti od toga kakav efekat želim da postignem, polimernu glinu,... Zanima me vajanje, pravim štapiće, ali mislim da sam osrednji vajar. Nikad se nisam baktao da crtam dvodimenzionalno, već umem da napravim.

Za koga praviš sve te stvari?

– Pravim za sebe, a retko kad za nekog drugog. Ovo mi nije profesija, već hobi za koji mnogi nisu čuli.

Sve sam radiš ili imaš neku ekipicu?

– Sve sam i jedini sam u Zrenjaninu koji to radi.

I, koliko ti vremena treba za jednu figuricu?

– Pa, da je ofarbam kako treba, ukoliko je oko 6,5 centimetara, treba mi oko sat vremena. Što se tiče vajanja, može da traje deset minuta, a može i danima. Što je manje, to je kompleksnije jer materijal koji koristim nije odgovarajući.

Šta, onda, radiš sa svim tim figuricama? Gde ih lageruješ?

– Po policama. Ili ih poklonim, ili prodam.

Može li se zaraditi od toga?

– Ne. Zato sam počeo da se bavim kosplejom.

Kako je došlo do toga i šta cosplay, uopšte, znači?

– Iskreno, ni sam ne znam. U kosplej sam ušao jer mi to omogućava da pravim veće stvari. Moja ideja je da ja smislim nešto originalno i da to iznesem na scenu, ali je to ono što se ne radi. Nigde ne piše da je dozvoljeno da smisliš svog lika, već je poenta da ti nekog lika iz popularne literature izneseš onako kakav jeste, sa sopstvenim budžetom i da izgleda onako kako izgleda u originalu u šta su uloženi milioni dolara.

Ali, koja je poenta da pokušaš da kopiraš nešto što već postoji? Zašto je zabranjeno da budeš inovativan i originalan?

– Može se biti inovativan i originalan, ali na većim kosplej takmičenjima, koliko sam ja razumeo. Do sad sam bio samo na dva manja. Poenta je da potrefiš lika. Možeš da dodaješ, budžiš i radiš u nekom drugom stilu, ali moraš da imaš konkretnu referencu. Sudije idu od takmičara do takmičara i zagledaju kostim.

Koji je smisao svega toga?

– Poenta svega toga, makar meni, je izgovor da pravim veće, lepše, kompleksnije stvari, da se bavim drugim granama svega toga. Kad praviš kostime, moraš da imaš mnogo znanja. Samim tim što sam naučio da farbam figrice, ja znam kako da ofarbam oklop da izgleda kao brušeni metal, kao da je od slonovače, od kože ili drveta. Ali nikada neću naučiti da šijem...

I, šta planiraš sa svim tim znanjem u životu?

– Kada bi mi hobi postao posao, ogadio bi mi se...

Znači, prava će ti se ogaditi...?

– Ovako... Prava volim, ali iz čistog principa što ću moći sam sebi da budem gazda.

Rekao si da si osrednji vajar. A, kakav si kao student prava?

– Kao što se devojke ne pitaju za godine, tako se studenti ne pitaju za studije... Iskreno, kampanjac sam i to me ubija i trudim se da to promenim.

Šta društvene igre predstavljaju u suštini?

– Gomila ljudi koja se okupi oko stola i igra nešto što je na tom stolu. Igrači regulišu pravila, tok igre, prave pauzu kad hoće, prave atmosferu,...

Koje su prednosti?

– Socijalizacija, razvijanje takmičarskog duga, kooperativnosti, razbijanje predrasuda. Društvene igre mogu da posluže kao medijum preko kojeg se ljudi različitih uzrasta, socijalnih podloga, shvatanja, porekla povezuju. To je predivan hobi koji bih preporučio svima.

Koliko su te igre rasprostranjene i prihvaćene kod nas?

– Nedovoljno rasprostranjene, dovoljno prihvaćene. Ljudi kojima nije jasan koncept društvenih igara, prvo pitaju da li je to kao „Riziko” ili „Monopol”. Ponekad nekome ne vredi nešto objašnjavati. Retko koji klub društvenih igara i ima te dve igre...

L. Radlovački