Tvoja reč: David Francisti (17) - Srećan sam kad volontiram

Savršen primer toga je Begečanin David Francisti (17) koji je dugogodišnji aktivni volonter lokalnog Crvenog krsta, redovno se takmiči u recitovanju, završio je Evropsku školu debate, te je učestvovao na nekoliko javnih debata i okruglih stolova na kojima se raspravljalo o bezbednosti mladih i prevenciji nasilja, a učenik je i Tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn” na smeru za geometra. Pa, odakle da krenemo...

Počeo sam da volontiram u Crvenom krstu Begeča još dok sam bio peti razred, odluči David da tako startujemo ovaj razgovor.

Kako je dodao, sviđala mu se humanost u Begeču. Sviđalo mu se pomaganje starijima, davalaštvo krvi,...

Koja je tvoja uloga u Crvenom krstu?

Ja sam jedan od volontera koji radi sve programe. Pomažem ljudima, pričam sa njima, kupujem lekove straijima, merim pritisak i šećer.

Kakav je osećaj kada odradiš takav teren?

Iskreno, mene obuzme sreća. To su dosta stari ljudi kojima znači da ih neko poseti, da im pomogne. Oni su srećni kad nas prate i uvek pitaju kada ćemo opet doći. Dočekuju nas srećni...

Je l’ bude i nekih kolača za taj doček?

Bude, gostoprimljivi su Begečani.

Koliko često imaš aktivnosti?

Zavisi. Usklađujemo se prema broju volontera i naših obaveza. Ja sam srednja škola, putujem, ali gledam da mi volontiranje bude prioritet. Nekad radim svaki vikend, nekad poslepodne kad dođem iz škole. Mi smo tim ljudima kao članovi porodice. To mi ne predstavlja nikakvu obavezu, više mi je kao propratni deo života. Jednostavno, ne mogu da izmerim vreme koje radim, jer sam srećan u tome. Surovo mi je da kažem kako radim svaki vikend, jer kad radim ne osećam se kao da sam na poslu i da su mi to teške obaveze.

Koliko su mladi danas humani?

Mogu da kažem da su Begečan stvarno humani, naročito omladina. Na primer, svaki put imamo sve više davalaca krvi. Imam utisak da se humanost budi i ne prestaje kod nas. Svi svima pomažemo.

Kako se, u sve što si naveo, uklapa učenje za geometra?

To je ispalo slučajno. Imao sam 94 boda po završetku osnovne škole i razmišljao sam šta bih mogao dalje. Imao sam dosta drugara koji su upisali TŠ „Mileva Marić Ajnštajn”, a geodetski tehničar je jedan od jačih smerova. Mene je to uvek zanimalo, da radim takav posao. Kad sam bio mali, mislio sam da, kad geometri izađu na teren, imaju kamere. Hteo sam da vidim kako se to radi i proživljava. Sve rade brzo, za 15 minuta završe, barataju s mnogo informacija i to mi je bilo izazovno. Neizvesnost me je uvukla u to.

Kad se sve sabere i oduzme, šta želiš da budeš kad odrasteš?

Predsednik Srbije! Ali, verovatno ću prvo studirati sociologiju ili psihologiju, ili nešto deseto. Mene više geodezija ne zanima! Video sam šta me je interesovalo. Jedno vreme sam se kajao jer nisam upisao medicinsku školu, a volim da pomažem u svakom smislu. Voleo bih da na ljudima vidim osećaj olakšanja kada mu rešite neki problem.

A, kako se u celu tu priču uklapa tvoje interesovanje za recitovanje?

To je talenat. Nekad sam igrao folklor u Kulturnom centru gde sam bukvalno i odrastao. Ali, recitovanje je bio slučajan potez. Sviđala mi se jedna pesma koju sam želeo da odrecitujem, „Srbija” Oskara Daviča. To sam recitovao u školi i primetili su kako bi sa mnom vredelo raditi.

Koje pesme najviše voliš da recituješ?

Patriotske, ali volim i ljubavne. Meni je pesma „Srbija” nešto što mi je leglo i nije mi bio problem da satima vežbam, da stalno grešim i da me ispravljaju. Uvek sam izvlačio maksimum maksimuma.

Kako se osećaš dok recituješ?

Sve zavisi pred kim recitujem. Ako je tu žiri, onda me uhvati trema jer znam da moram da budem najbolji. To uvek sebe teram. A kad recitujem pred Begečanima, nemam tremu jer znam da su to moji ljudi koji me neće ocenjivati, već će moj rad shvatiti kao dar. To je meni lepo.

Jesi li nekad pokušao da pišeš pesme?

Ne, nikad. To mi ne leži. Nikad me nije ni interesovalo. Ne znam zašto...

Postoji li još neki hobi kojim se baviš?

Zavisi. U mnogim sferama života se ispunjavam. Bio sam član dramske sekcije u osnovnoj školi. Imam plastenik, pa se bavim povrtarstvom, prodajem i na pijaci. To mi jeste obaveza ali i volim to da radim. Takođe, volim da šetam, da biciklom odem do nasipa, da plivam na Jami, da provodim vreme s plivačima.

Lea Radlovački

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” je sufinansiran od strane Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.