ТВОЈА РЕЧ: ДАНИЛО ЈОВИЧИЋ (26) Физиотерапија је посао који се живи

Како су изгледали почеци и снови дечака који је тренирао кошарку, па tinеjyеra који је маштао да помаже деци, или момка ком је и књижевност умела да обузима мисли, најбоље су срочени у Даниловом првом одговору на питање чиме се бави и зашто.

- У принципу, то је мало интересантно - док је почињао да прича, нисмо могли ни да наслутимо колико је све интересантно, али мало више! - Кад сам био дечак, тренирао сам кошарку и у седмом-осмом разреду сам баш био у томе. Онда ми је било занимљиво да, ако већ не могу да будем кошаркаш, будем у том спорту бар на неки начин. Видео сам да бих могао да будем спортски физиотерапеут, да радим са клубовима, да путујем и да тако останем у спорту. Из тог разлога сам уписао средњу школу за физиотерапеута. А онда сам, у трећем-четвртом разреду, скроз променио перспективу, опет у тој струци, и више ми није био толико интересантан спорт, него сам кренуо да размишљам о људима са проблемима и како бих могао да помогнем некоме. Тада сам уписао факултет и кренуо да волонтирам у центру који се бави рехабилитацијом деце са церебралном парализом.

Могу ти рећи, баш имаш интересантне и лепе разлоге за уписивање школа... Колико се сад све то остварило?

- Сад ће испасти да паметујем, али прочитао сам да је Блез Паскал рекао да је фасцинантно како нас детерминише то чиме се бавимо у животу, а да је заправо случајност то који ћемо пут изабрати и којим ћемо се послом бавити. Тако и ја ово своје гледам. Уписао сам средњу школу из једног разлога, факултет из другог, а сад се, опет у склопу те професије, бавим скроз неким трећим стварима. Испунило ми се, али на неки начин који је скроз другачији, много лепши и бољи него што сам икада могао да очекујем и замислим. Тако да, радим много ствари, али у склопу ове струке.

Чиме се све бавиш?!

- Првенствено, радим као сарадник у настави на Високој школи струковник студија у Суботици. Други посао ми је да радим са пацијентима у студију „Кинетиџ“ у Новом Саду, трећи посао ми је организација стручних едукација у области физиотерапије, где доводим предаваче из иностранства и организујем стручне семинаре за физиотерапеуте, што радим у склопу Удружења „ПНФ Асоцијација Србија“. Четврти посао је случајност... Са једним пацијентом сам се у међувремену спријатељио, а он има издавачку кућу, а будући да је мене увек на факултету нервирало што немамо своју литературу, своје књиге на спрском језику, размишљао сам да ли би било могуће и како би изгледао тај процес куповине права на књигу, па да неку преведемо на српски и напокон имамо неку савремену књигу на нашем језику. Онда ми је тај човек помогао и на крају смо се одлучили за један уџбеник аутора из Америке и пре неколико месеци смо објавили ту књигу. Она је на енглеском продата у скоро милион примерака, а то издање не постоји нигде у свету осим код нас на српском. Ја сам био уредник књиге и обликовао сам сав текст, сваку страницу на медицински начин.

Ваааауууу... А пети посао?! Није ваљда да их имаш „само“ четири.­

- Имам и пети посао... Помажем колеги у Београду који исто организује семинаре, а ја радим као симултани преводилац. Када сам био студент, иако сам рано ушао у овај посао, нисам могао да замислим на колико ће се ствари све то раширити и колико ће бити различитих послова у склопу једне професије.

Колико је то сјајно...

- Мени то и одговара, јер ми као малом ништа није држало пажњу, нисам имао стрпљења да се једној ствари посветим. Мислим да ме је тај мој карактер и подстакао на све ово, али сам успео да све каналишем на прави начин и не дозвољавам да ми иједан посао постане монотон.

Свака част, али занима ме, како успеваш у свему томе да пронађеш времена за себе? За Данила који није на/у послу...

- Прва ствар, рад у високом школству ми дозвољава бављење другим стварима јер немам наставу сваки дан, цео дан. Такође, лимитирао сам и рад са пацијентима, тако да сам успео себи да оставим довољно времена за све ствари и да ми не буде напорно. Друга ствар, то је посао који се живи. Био сам на годишњем 16 дана и док сам био у аутобусу на путу за Црну Гору, већ сам читао PDF књигу из струке. Већину ствари које радим не доживљавам као посао. То бих све радио и да немам никакав профит, као што сам у почетку и кренуо са свим.

Колико ти рад са пацијентима одузима енергију и снагу?

- Највише је напорно како схватити помоћи човеку, то је првенствени извор замора и фрустрације. Јер, немогуће је свакој особи помоћи, нарочито на почетку каријере. Жао ми је кад нешто у датом тренутку не знам, волео бих, али нисам у могућности.

Шта си приметио, који су проблеми с којима се пацијенти најчешће јављају? Шта то говори о нашем начину живота?

- Сада су највећи проблем болови у леђима, првенствено у доњем делу, и болови у врату. То је везано за седетарни начин живота, односно што нисмо довољно физички активни и сви много седимо. Ми морамо да бринемо о нашем целокупном здрављу. Да и после осам сати посла и обавеза, нађемо време да се посветимо себи и да вежбамо. Ја разумем све који нису вредни, јер је тешко све постићи, нарочито што све више и више радимо. Тако да, све је генерално повезано са начином живота.

Због свега наведеног, да ли можемо да кажемо да је физиотерапија посао будућности?

- Сигурно је тако. Баш зато смо ми, који смо тренутно у томе, одговорни према људима, пацијентима, али и према колегама који ће се бавити овим послом, јер треба да им олакшамо тако што ћемо побољшати квалитет струке, подићи ниво знања, чиме ћемо побољшати и животе људи који ће ићи код тих физиотерапеута. Има чари у томе да ми олакшавамо будућим генерацијама, да крену са више тачке.

Л. Радловачки

Фото: Драгана Живковић