TVOJA REČ: DANILO JOVIČIĆ (26) Fizioterapija je posao koji se živi

Kako su izgledali počeci i snovi dečaka koji je trenirao košarku, pa tinejyera koji je maštao da pomaže deci, ili momka kom je i književnost umela da obuzima misli, najbolje su sročeni u Danilovom prvom odgovoru na pitanje čime se bavi i zašto.

- U principu, to je malo interesantno - dok je počinjao da priča, nismo mogli ni da naslutimo koliko je sve interesantno, ali malo više! - Kad sam bio dečak, trenirao sam košarku i u sedmom-osmom razredu sam baš bio u tome. Onda mi je bilo zanimljivo da, ako već ne mogu da budem košarkaš, budem u tom sportu bar na neki način. Video sam da bih mogao da budem sportski fizioterapeut, da radim sa klubovima, da putujem i da tako ostanem u sportu. Iz tog razloga sam upisao srednju školu za fizioterapeuta. A onda sam, u trećem-četvrtom razredu, skroz promenio perspektivu, opet u toj struci, i više mi nije bio toliko interesantan sport, nego sam krenuo da razmišljam o ljudima sa problemima i kako bih mogao da pomognem nekome. Tada sam upisao fakultet i krenuo da volontiram u centru koji se bavi rehabilitacijom dece sa cerebralnom paralizom.

Mogu ti reći, baš imaš interesantne i lepe razloge za upisivanje škola... Koliko se sad sve to ostvarilo?

- Sad će ispasti da pametujem, ali pročitao sam da je Blez Paskal rekao da je fascinantno kako nas determiniše to čime se bavimo u životu, a da je zapravo slučajnost to koji ćemo put izabrati i kojim ćemo se poslom baviti. Tako i ja ovo svoje gledam. Upisao sam srednju školu iz jednog razloga, fakultet iz drugog, a sad se, opet u sklopu te profesije, bavim skroz nekim trećim stvarima. Ispunilo mi se, ali na neki način koji je skroz drugačiji, mnogo lepši i bolji nego što sam ikada mogao da očekujem i zamislim. Tako da, radim mnogo stvari, ali u sklopu ove struke.

Čime se sve baviš?!

- Prvenstveno, radim kao saradnik u nastavi na Visokoj školi strukovnik studija u Subotici. Drugi posao mi je da radim sa pacijentima u studiju „Kinetidž“ u Novom Sadu, treći posao mi je organizacija stručnih edukacija u oblasti fizioterapije, gde dovodim predavače iz inostranstva i organizujem stručne seminare za fizioterapeute, što radim u sklopu Udruženja „PNF Asocijacija Srbija“. Četvrti posao je slučajnost... Sa jednim pacijentom sam se u međuvremenu sprijateljio, a on ima izdavačku kuću, a budući da je mene uvek na fakultetu nerviralo što nemamo svoju literaturu, svoje knjige na sprskom jeziku, razmišljao sam da li bi bilo moguće i kako bi izgledao taj proces kupovine prava na knjigu, pa da neku prevedemo na srpski i napokon imamo neku savremenu knjigu na našem jeziku. Onda mi je taj čovek pomogao i na kraju smo se odlučili za jedan udžbenik autora iz Amerike i pre nekoliko meseci smo objavili tu knjigu. Ona je na engleskom prodata u skoro milion primeraka, a to izdanje ne postoji nigde u svetu osim kod nas na srpskom. Ja sam bio urednik knjige i oblikovao sam sav tekst, svaku stranicu na medicinski način.

Vaaaauuuu... A peti posao?! Nije valjda da ih imaš „samo“ četiri.­

- Imam i peti posao... Pomažem kolegi u Beogradu koji isto organizuje seminare, a ja radim kao simultani prevodilac. Kada sam bio student, iako sam rano ušao u ovaj posao, nisam mogao da zamislim na koliko će se stvari sve to raširiti i koliko će biti različitih poslova u sklopu jedne profesije.

Koliko je to sjajno...

- Meni to i odgovara, jer mi kao malom ništa nije držalo pažnju, nisam imao strpljenja da se jednoj stvari posvetim. Mislim da me je taj moj karakter i podstakao na sve ovo, ali sam uspeo da sve kanališem na pravi način i ne dozvoljavam da mi ijedan posao postane monoton.

Svaka čast, ali zanima me, kako uspevaš u svemu tome da pronađeš vremena za sebe? Za Danila koji nije na/u poslu...

- Prva stvar, rad u visokom školstvu mi dozvoljava bavljenje drugim stvarima jer nemam nastavu svaki dan, ceo dan. Takođe, limitirao sam i rad sa pacijentima, tako da sam uspeo sebi da ostavim dovoljno vremena za sve stvari i da mi ne bude naporno. Druga stvar, to je posao koji se živi. Bio sam na godišnjem 16 dana i dok sam bio u autobusu na putu za Crnu Goru, već sam čitao PDF knjigu iz struke. Većinu stvari koje radim ne doživljavam kao posao. To bih sve radio i da nemam nikakav profit, kao što sam u početku i krenuo sa svim.

Koliko ti rad sa pacijentima oduzima energiju i snagu?

- Najviše je naporno kako shvatiti pomoći čoveku, to je prvenstveni izvor zamora i frustracije. Jer, nemoguće je svakoj osobi pomoći, naročito na početku karijere. Žao mi je kad nešto u datom trenutku ne znam, voleo bih, ali nisam u mogućnosti.

Šta si primetio, koji su problemi s kojima se pacijenti najčešće javljaju? Šta to govori o našem načinu života?

- Sada su najveći problem bolovi u leđima, prvenstveno u donjem delu, i bolovi u vratu. To je vezano za sedetarni način života, odnosno što nismo dovoljno fizički aktivni i svi mnogo sedimo. Mi moramo da brinemo o našem celokupnom zdravlju. Da i posle osam sati posla i obaveza, nađemo vreme da se posvetimo sebi i da vežbamo. Ja razumem sve koji nisu vredni, jer je teško sve postići, naročito što sve više i više radimo. Tako da, sve je generalno povezano sa načinom života.

Zbog svega navedenog, da li možemo da kažemo da je fizioterapija posao budućnosti?

- Sigurno je tako. Baš zato smo mi, koji smo trenutno u tome, odgovorni prema ljudima, pacijentima, ali i prema kolegama koji će se baviti ovim poslom, jer treba da im olakšamo tako što ćemo poboljšati kvalitet struke, podići nivo znanja, čime ćemo poboljšati i živote ljudi koji će ići kod tih fizioterapeuta. Ima čari u tome da mi olakšavamo budućim generacijama, da krenu sa više tačke.

L. Radlovački

Foto: Dragana Živković