Тозина жртва или живети своју идеју

Ту идеју кроз свој посао живе и Душан Милетић и његове колеге „мускетари” сниматељи Данијел Тоадер и Лазар Вукадиновић, као и монтажер Борис Шкрбић, радећи документарац „Приче двоглавог орла” који ће се емитовати почетком следеће године на једном од канала Јунајтед медија мреже.

- Некако је целу екипу везала та идеја да се бавимо документарно играним серијалима јер је много лакше људима дочарати атмосферу из 15, 16. или 17. века уколико имамо сценску реконструкцију догађаја уз нарацију и архивске снимке и документацију, него што је то класична емисија када ставимо тројицу или четворицу историчара који би причали на ту тему. Те формате радо гледамо на Дискаверију и Хисторију због чега наш народ више зна историју других нација него своју. Сматрам да ми имамо јако богату историју и да имамо шта да прикажемо - рекао је Душан Милетић, који већ има искуство на успешном серијалу „Војводина на длану”, након кога је са својим колегама основао продукцију „Афтермедија”, истичући да су мала екипа али да свако од њих ради посао за тројицу.   

Како сте се определили за причу о Светозару Марковићу Този и „Слободној Војводини”, чији наследник је и наш лист „Дневник”.

- Највредније приче које сам радио биле су засноване на темељима алтруизма, на личностима које су биле спремне да се уздигну изнад идеологије, да својом жртвом превазиђу све оно што је било после њих и пре њих и увек је била једна иста идеја - борба за слободу и борба да се очува та основна цивилизацијска тековина и неки основни облик људскости и управо због тога долазимо до приче о Светозару Марковићу Този. Данас се баца сенка на све оно што је било иза рата и на све комунистичке тековине, али ја овој причи приступам апсолутно другачије јер она сама по себи носи много јачу идеју од идеологије. Ти људи су то доказали тиме што су били спремни да за лист коју су штампали и који су издавали у илегали, дају свој живот. Први пут када сам прочитао ту причу пре једно пет година у историјским списима, већ ми се склапала слика у глави и било ми је чудно да је нико није урадио у том формату. Додуше 84. године су рађени интервјуии на ту тему у емисији „Војводина у борби” са Милицом Марковић и још неким сведоцима тих дешавања...

Ко су били ваши саговорници?

- Потрудио сам се да пронађем саговорнике који су директно учествовали у томе, а данас су живи или су потомци тих хероја. Тако смо до сада урадили разговоре са Лазаром Ћурчићем који је први дошао до тог броја, потом с Љубомиром Вукмановићем човеком који ми је пуно помогао на читавом серијалу, јер је у својој књизи „Шум речју” имао ову причу коју је допуњавао са сваким јубилејом „Дневника”. Његов допринос је немерљив... Нашао сам потомке Ћире Шовљанског, који заправо није био члан Комунистичке партије већ само симпатизер и човек који је делио исту идеју и знао да ризикује животе своје породице када је понудио подрум своје куће за илегалну штампарију. Мислим да је он и највише ризиковао јер остали су били високи представници партије и функционери, а он то није био. У сећању његових потомака који живе данас у Каћу, а то су његова снајка, Мира Шовљански и унук Љубиша Шовљански, који су од онога што им је пренео отац и бака Љубица Шовљански, испричали причу коју сам могао да упоредим са званичним записима. Ту су сликовити описи мучења кроз које су ти људи прошли, али и судбине неких ликова на које је бачена мрља током година. Увек питање издаје ствара мистерију, ко је био Јуда и зашто... Осим њих сам причао и са сином Тоше Жикића који је данас угледан неурохирург и који ми је испричао тај други део приче о Петру Димитријевићу који је спасао тај први број „Слободне Војводине”.

Да ли је случајно то што нека прича поново исплива у одређеном периоду и наново се открива, попут несталог часописа „Слободна Војводина” или ове ваше емисије?

- Интересантан је проналазак тог првог и јединог броја који се данас чува у Матици српској и чињеници да се на исти начин само још један лист нашао, први број „Новина сербских”. Занимљива је паралела између два броја за којима се дуго трагало... То је веома занимљиво, људи кажу да су покушавали да дођу до тих новина прилично дуго. Наш истраживач Јосип Мијанић је покушавао да их пронађе у архиви у Будимпешти, али је нашао само преводе са суђења Светозару Марковићу, док оригинале није нашао. Затим имамо ту случајност да се та вест пренесе путем радија и да Тоша Жикић схвати да он заправо има те новине у библиотеци и да их је сачувао након што му их је брат Петар Димитријевић, знајући да су му Мађари за петама, донео да их негде склони и чува својом главом. Петар Димитријевић је изгубио живот на несвакидашњи начин, готово последњег дана рата. Сматра се да не постоји ниједан лист у Европи који је рађен са толико жртава. Светозар Марковић и Бранко Бајић и Ђира Шовљански, који су били под опсадом Мађара, у подруму штампарије, такође су одлучили да дају своје животе за идеју. Светозар их је према договору усмртио, а после покушао да убије и себе. Прича је јасна, свако од њих је знао шта ради и био је уверен да је тај лист, а и животи осталих сабораца, вредан њиховог живота. У том тренутку са њима су биле и две жене Милица Марковић и Љубица Шовљански које су биле у другом стању, а опет су дуго одолевали Мађарима. И да није било те њихове борбе и жртве, слобода не би уследила те године или је не би било уопште.

Које су остале теме којима се бавите у емисији „Приче двоглавог орла”?

- Остале теме су Паулова листа која говори о Немцу Еугену Паулу који је у Другом светском рату спасао 100 Срба, друга је легенда или мит о скривеном благу попа Мартина у југоисточној Србији и једно је прича о дешавањима на Ртањ планини у Другом светском рату, као и о Крвавом лагеру - стрељању Краљевчана у Другом светском рату. То сам оставио за крај јер је и лична прича будући да ми је ту стрељан прадеда по коме сам добио име.

Неке приче нас одаберу...

- То сам сигуран јер ми се десило много пута до сада да сам кренуо за једном, а завршио на другој причи и то под околностима које ни сам нисам могао да објасним. Која год путања била, некако се увек моје приче враћају на појединца и на ту личну жртву, која је изнад сваке идеологије и то не смемо заборавити.

 Снежана Милановић