Tozina žrtva ili živeti svoju ideju

Tu ideju kroz svoj posao žive i Dušan Miletić i njegove kolege „musketari” snimatelji Danijel Toader i Lazar Vukadinović, kao i montažer Boris Škrbić, radeći dokumentarac „Priče dvoglavog orla” koji će se emitovati početkom sledeće godine na jednom od kanala Junajted medija mreže.

- Nekako je celu ekipu vezala ta ideja da se bavimo dokumentarno igranim serijalima jer je mnogo lakše ljudima dočarati atmosferu iz 15, 16. ili 17. veka ukoliko imamo scensku rekonstrukciju događaja uz naraciju i arhivske snimke i dokumentaciju, nego što je to klasična emisija kada stavimo trojicu ili četvoricu istoričara koji bi pričali na tu temu. Te formate rado gledamo na Diskaveriju i Historiju zbog čega naš narod više zna istoriju drugih nacija nego svoju. Smatram da mi imamo jako bogatu istoriju i da imamo šta da prikažemo - rekao je Dušan Miletić, koji već ima iskustvo na uspešnom serijalu „Vojvodina na dlanu”, nakon koga je sa svojim kolegama osnovao produkciju „Aftermedija”, ističući da su mala ekipa ali da svako od njih radi posao za trojicu.   

Kako ste se opredelili za priču o Svetozaru Markoviću Tozi i „Slobodnoj Vojvodini”, čiji naslednik je i naš list „Dnevnik”.

- Najvrednije priče koje sam radio bile su zasnovane na temeljima altruizma, na ličnostima koje su bile spremne da se uzdignu iznad ideologije, da svojom žrtvom prevaziđu sve ono što je bilo posle njih i pre njih i uvek je bila jedna ista ideja - borba za slobodu i borba da se očuva ta osnovna civilizacijska tekovina i neki osnovni oblik ljudskosti i upravo zbog toga dolazimo do priče o Svetozaru Markoviću Tozi. Danas se baca senka na sve ono što je bilo iza rata i na sve komunističke tekovine, ali ja ovoj priči pristupam apsolutno drugačije jer ona sama po sebi nosi mnogo jaču ideju od ideologije. Ti ljudi su to dokazali time što su bili spremni da za list koju su štampali i koji su izdavali u ilegali, daju svoj život. Prvi put kada sam pročitao tu priču pre jedno pet godina u istorijskim spisima, već mi se sklapala slika u glavi i bilo mi je čudno da je niko nije uradio u tom formatu. Doduše 84. godine su rađeni intervjuii na tu temu u emisiji „Vojvodina u borbi” sa Milicom Marković i još nekim svedocima tih dešavanja...

Ko su bili vaši sagovornici?

- Potrudio sam se da pronađem sagovornike koji su direktno učestvovali u tome, a danas su živi ili su potomci tih heroja. Tako smo do sada uradili razgovore sa Lazarom Ćurčićem koji je prvi došao do tog broja, potom s Ljubomirom Vukmanovićem čovekom koji mi je puno pomogao na čitavom serijalu, jer je u svojoj knjizi „Šum rečju” imao ovu priču koju je dopunjavao sa svakim jubilejom „Dnevnika”. Njegov doprinos je nemerljiv... Našao sam potomke Ćire Šovljanskog, koji zapravo nije bio član Komunističke partije već samo simpatizer i čovek koji je delio istu ideju i znao da rizikuje živote svoje porodice kada je ponudio podrum svoje kuće za ilegalnu štampariju. Mislim da je on i najviše rizikovao jer ostali su bili visoki predstavnici partije i funkcioneri, a on to nije bio. U sećanju njegovih potomaka koji žive danas u Kaću, a to su njegova snajka, Mira Šovljanski i unuk Ljubiša Šovljanski, koji su od onoga što im je preneo otac i baka Ljubica Šovljanski, ispričali priču koju sam mogao da uporedim sa zvaničnim zapisima. Tu su slikoviti opisi mučenja kroz koje su ti ljudi prošli, ali i sudbine nekih likova na koje je bačena mrlja tokom godina. Uvek pitanje izdaje stvara misteriju, ko je bio Juda i zašto... Osim njih sam pričao i sa sinom Toše Žikića koji je danas ugledan neurohirurg i koji mi je ispričao taj drugi deo priče o Petru Dimitrijeviću koji je spasao taj prvi broj „Slobodne Vojvodine”.

Da li je slučajno to što neka priča ponovo ispliva u određenom periodu i nanovo se otkriva, poput nestalog časopisa „Slobodna Vojvodina” ili ove vaše emisije?

- Interesantan je pronalazak tog prvog i jedinog broja koji se danas čuva u Matici srpskoj i činjenici da se na isti način samo još jedan list našao, prvi broj „Novina serbskih”. Zanimljiva je paralela između dva broja za kojima se dugo tragalo... To je veoma zanimljivo, ljudi kažu da su pokušavali da dođu do tih novina prilično dugo. Naš istraživač Josip Mijanić je pokušavao da ih pronađe u arhivi u Budimpešti, ali je našao samo prevode sa suđenja Svetozaru Markoviću, dok originale nije našao. Zatim imamo tu slučajnost da se ta vest prenese putem radija i da Toša Žikić shvati da on zapravo ima te novine u biblioteci i da ih je sačuvao nakon što mu ih je brat Petar Dimitrijević, znajući da su mu Mađari za petama, doneo da ih negde skloni i čuva svojom glavom. Petar Dimitrijević je izgubio život na nesvakidašnji način, gotovo poslednjeg dana rata. Smatra se da ne postoji nijedan list u Evropi koji je rađen sa toliko žrtava. Svetozar Marković i Branko Bajić i Đira Šovljanski, koji su bili pod opsadom Mađara, u podrumu štamparije, takođe su odlučili da daju svoje živote za ideju. Svetozar ih je prema dogovoru usmrtio, a posle pokušao da ubije i sebe. Priča je jasna, svako od njih je znao šta radi i bio je uveren da je taj list, a i životi ostalih saboraca, vredan njihovog života. U tom trenutku sa njima su bile i dve žene Milica Marković i Ljubica Šovljanski koje su bile u drugom stanju, a opet su dugo odolevali Mađarima. I da nije bilo te njihove borbe i žrtve, sloboda ne bi usledila te godine ili je ne bi bilo uopšte.

Koje su ostale teme kojima se bavite u emisiji „Priče dvoglavog orla”?

- Ostale teme su Paulova lista koja govori o Nemcu Eugenu Paulu koji je u Drugom svetskom ratu spasao 100 Srba, druga je legenda ili mit o skrivenom blagu popa Martina u jugoistočnoj Srbiji i jedno je priča o dešavanjima na Rtanj planini u Drugom svetskom ratu, kao i o Krvavom lageru - streljanju Kraljevčana u Drugom svetskom ratu. To sam ostavio za kraj jer je i lična priča budući da mi je tu streljan pradeda po kome sam dobio ime.

Neke priče nas odaberu...

- To sam siguran jer mi se desilo mnogo puta do sada da sam krenuo za jednom, a završio na drugoj priči i to pod okolnostima koje ni sam nisam mogao da objasnim. Koja god putanja bila, nekako se uvek moje priče vraćaju na pojedinca i na tu ličnu žrtvu, koja je iznad svake ideologije i to ne smemo zaboraviti.

 Snežana Milanović