„Свестранци“: Хулијану Љоризу у Новом Саду као код куће

Реч је о релативно новој грани ИТ индустрије која је константно у потрази за стручњацима који прате развој технологије с циљем заштите података и спречавања хакерских напада.

За Хулијана је Србија као дестинација била непознаница, али не и Срби, међу којима има много пријатеља, са којима се упознао на путовањима по Еквадору, Колумбији и другим латиноамеричким државама где имају клијенте. О некадашњој популарности шпанских теленовела под нашим небом сазнао је одмах по доласку, будући да, захваљујући њима, свако зна бар неколико речи на његовом језику, што га видно забавља.

И ја сам покушао да научим бар нешто на српском, али ми иде тешко, а нарочито ми је компликовано читање ћирилице, додаје он.

Зато је, како каже, ту Google транслате, помоћу ког је научио да каже „добро јутро”, „добро дошли” и, наравно, „пиво”.

За разлику од пословног окружења, прави дух ваших људи осетио сам на фестивалу Егзит. Уз њих сам открио српски сленг, али и ломио језик изговарајући „ћевап”, што ми је уједно омиљена локална храна. Импресиониран сам Новим Садом, опуштеним начином живота и дружељубивошћу његових грађана, па се осећам као код куће, наводи Хулијан.

Једна од занимљивих Хулијанових пасија јесте логичка тимска игра Есцапе Роом, која садржи низ оригиналних задатака везаних за одређену тематску собу.

За ову игру сазнао сам пре три године у Севиљи. Била је то љубав на први поглед, због које, кад год посетим град који их има, искористим прилику да се окушам у адреналинским главоломкама, каже он, додајући да се тако у Новом Саду „вратио” у 1943. годину и Теслину собу, где је са пријатељима тражио научников тајни изум како би га поделио са светом пре доласка ФБИ.

Како додаје, можда ова пасија има везе и с његовим послом, будући да се сваког дана суочава са ситуацијама када, не знајући зашто нешто не функционише, треба решити проблем, па мождане вијуге раде непрестано и чине га будним.

Будући да никуд не иде без ролера, „свестранца” Хулијана често можете срести са заљубљеницима у овај вид рекреације које је пронашао у Новом Саду, или пак у шетњи Петроварадинском тврђавом, док ужива ишчекујући изненађења која живот доноси. Оно што посебно воли јесу путовања, због којих је у једном моменту урадио нешто што би многи оценили као непромишљено: дао је отказ и запутио се у непознато, на годину дана, поневши само ранац на леђима.

Препоручио бих свима да се одваже на соло путовање. Осим што је тешко, оно је и просветљујуће. После тога више ништа не гледаш истим очима, закључује.

Иако не воли стриктне планове, тврди да се не може толико дуго путовати без добре стратегије. Због тога је настојао да у сваком месту волонтира како би заузврат добио смештај, а понекад и храну. У Боливији је, рецимо, потрошио знатно мање него што је одредио буџетом, али је зато све то „надокнадио” у Аргентини, која је изненађујуће скупа за живот. У Индији га је изненадило што странце, по правилу, третирају као грађане вишег реда. Желећи да се стопи са локалним живљем док је волонтирао у добротворном центру Мајке Терезе у Калкути, облачио се као Индијци, заобилазећи добре ресторане и скупоцене хотеле.

У том граду сам 20 дана посећивао центар за старе и немоћне бескућнике, где сам их хранио, чистио им собе, прао веш, правио им друштво, и зближио се са њима иако нисмо причали истим језиком. Последњег дана, кад сам дошао да се поздравим, дубоко су ми се поклонили и додирнули ми стопала, исказујући захвалност и поштовање, сећа се он најдирљивијег искуства, додајући да би, када би истог момента могао да се врати на неко место како би оживео драгоцен тренутак, изабрао Стеновите планине с погледом на језеро Морејн, које представљају највећу атракцију и један су од најчешћих мотива са фотографија и разгледница читаве Канаде.

Текст и фото: С. Милачић