„Svestranci“: Hulijanu Ljorizu u Novom Sadu kao kod kuće

Reč je o relativno novoj grani IT industrije koja je konstantno u potrazi za stručnjacima koji prate razvoj tehnologije s ciljem zaštite podataka i sprečavanja hakerskih napada.

Za Hulijana je Srbija kao destinacija bila nepoznanica, ali ne i Srbi, među kojima ima mnogo prijatelja, sa kojima se upoznao na putovanjima po Ekvadoru, Kolumbiji i drugim latinoameričkim državama gde imaju klijente. O nekadašnjoj popularnosti španskih telenovela pod našim nebom saznao je odmah po dolasku, budući da, zahvaljujući njima, svako zna bar nekoliko reči na njegovom jeziku, što ga vidno zabavlja.

I ja sam pokušao da naučim bar nešto na srpskom, ali mi ide teško, a naročito mi je komplikovano čitanje ćirilice, dodaje on.

Zato je, kako kaže, tu Google translate, pomoću kog je naučio da kaže „dobro jutro”, „dobro došli” i, naravno, „pivo”.

Za razliku od poslovnog okruženja, pravi duh vaših ljudi osetio sam na festivalu Egzit. Uz njih sam otkrio srpski sleng, ali i lomio jezik izgovarajući „ćevap”, što mi je ujedno omiljena lokalna hrana. Impresioniran sam Novim Sadom, opuštenim načinom života i druželjubivošću njegovih građana, pa se osećam kao kod kuće, navodi Hulijan.

Jedna od zanimljivih Hulijanovih pasija jeste logička timska igra Escape Room, koja sadrži niz originalnih zadataka vezanih za određenu tematsku sobu.

Za ovu igru saznao sam pre tri godine u Sevilji. Bila je to ljubav na prvi pogled, zbog koje, kad god posetim grad koji ih ima, iskoristim priliku da se okušam u adrenalinskim glavolomkama, kaže on, dodajući da se tako u Novom Sadu „vratio” u 1943. godinu i Teslinu sobu, gde je sa prijateljima tražio naučnikov tajni izum kako bi ga podelio sa svetom pre dolaska FBI.

Kako dodaje, možda ova pasija ima veze i s njegovim poslom, budući da se svakog dana suočava sa situacijama kada, ne znajući zašto nešto ne funkcioniše, treba rešiti problem, pa moždane vijuge rade neprestano i čine ga budnim.

Budući da nikud ne ide bez rolera, „svestranca” Hulijana često možete sresti sa zaljubljenicima u ovaj vid rekreacije koje je pronašao u Novom Sadu, ili pak u šetnji Petrovaradinskom tvrđavom, dok uživa iščekujući iznenađenja koja život donosi. Ono što posebno voli jesu putovanja, zbog kojih je u jednom momentu uradio nešto što bi mnogi ocenili kao nepromišljeno: dao je otkaz i zaputio se u nepoznato, na godinu dana, ponevši samo ranac na leđima.

Preporučio bih svima da se odvaže na solo putovanje. Osim što je teško, ono je i prosvetljujuće. Posle toga više ništa ne gledaš istim očima, zaključuje.

Iako ne voli striktne planove, tvrdi da se ne može toliko dugo putovati bez dobre strategije. Zbog toga je nastojao da u svakom mestu volontira kako bi zauzvrat dobio smeštaj, a ponekad i hranu. U Boliviji je, recimo, potrošio znatno manje nego što je odredio budžetom, ali je zato sve to „nadoknadio” u Argentini, koja je iznenađujuće skupa za život. U Indiji ga je iznenadilo što strance, po pravilu, tretiraju kao građane višeg reda. Želeći da se stopi sa lokalnim življem dok je volontirao u dobrotvornom centru Majke Tereze u Kalkuti, oblačio se kao Indijci, zaobilazeći dobre restorane i skupocene hotele.

U tom gradu sam 20 dana posećivao centar za stare i nemoćne beskućnike, gde sam ih hranio, čistio im sobe, prao veš, pravio im društvo, i zbližio se sa njima iako nismo pričali istim jezikom. Poslednjeg dana, kad sam došao da se pozdravim, duboko su mi se poklonili i dodirnuli mi stopala, iskazujući zahvalnost i poštovanje, seća se on najdirljivijeg iskustva, dodajući da bi, kada bi istog momenta mogao da se vrati na neko mesto kako bi oživeo dragocen trenutak, izabrao Stenovite planine s pogledom na jezero Morejn, koje predstavljaju najveću atrakciju i jedan su od najčešćih motiva sa fotografija i razglednica čitave Kanade.

Tekst i foto: S. Milačić