Спрема се обнова цркве Светог Николе у Призрену

Добивши благослов епископа рашко-призренског Теодосија, новоформирани Одбор састављен од расељених Призренаца, који живе од Аустралије преко Швајцарске до Бања Луке, Подгорице, Ниша, Београда, Новог Сада и других места уочи Светог Николе обнародовао је вест о обнави поменуте цркве. На челу тог Одбора је призренски парох и професор Призренске богословије јереј Јован Радић, а међу члановима су и свештеник и професор Призренске богословије у Нишу Дејан Крстић као и професор Призренске богословије у Призрену теолог Дејан Ристић.

Како кажу у Одбору, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Гарић је направио нацрт пројекта и сада је у току његова израда у сарадњи са Епархијском канцеларијом за заштиту и обнову баштине СПЦ на Косову и Метохији, коју заступа археолог-конзрерватор Светлана Hayić. Након завршеног пројекта обнове следи тражење дозволе за извођење радова од призренског Градског завода за заштиту споменика културе. За мање од месец дана сакупљена је четвртина потребне суме за радове, а по благослову владике Теодосија као прилог овој акцији снимљен је и спот „Призренска ноћ”, у извођењу хора и оркестра Богословије у Призрену, за који је текст и музику написао Гаврило Kujunyić из Ораховца.

По речима историчарке Александре Новаков из Новог Сада, која је један од иницијатора обнове, црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Црква се помиње у “Светоарханђелској хрисовуљи” цара Душана, који ју је приложио са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви. 

После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага, а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Прекрила је је и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока.  Деценијама се за њу није знало и тек су приликом уређивања митрополитске баште 1857. године откривени темељи Рајкове цркве. Те године с благословом рашко-призренског митрополита Мелетија агилни Призренци су је обновили, проширили и покрили дрвеним кровом. Тадашњим изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој, док је фрескописац  остао анониман.

Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године,  нарочито зими.  Почетком 20. века уз Рајкову цркву је на велику радост призренских Срба, подигнута Основна школа „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића.

Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти, прича Александра Новаков.

Срећом, додаје, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена.

Занимљива и истовремено запањујућа чињеница је да је то једина црква у Призрену која је девастирана 1999. године. То није случајно, близина школе, која је преименована у ОШ „Призренска лига“, коју од тада похађају деца само на албанском језику, је био довољан мотив - затрти све трагове српског постојања у Призрену, посебно оне који су тако близу школске деце. На тај начин започиње и креирање једне лажне историје. У годинама које су се низале, црква је својеврсна депонија. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, дочекују фреске светаца, које опомињу. Прва страдала црква у Призрену последња ће дочекати обнову. Остале девастиране и уништене цркве су већ обновљене.

Из Одбора напомињу да не  заборављају ни друга света места и иконлуке као што је Свети Прокопије у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, али неће препустити забораву ни друге угрожене светиње у околини Призрена, вели наша саговорница. 

Зорица Милосављевић