Шосбергер - најдуговечнија јеврејска породица у Новом Саду

Ни злогласна Новосадска рација у којој је на сутрашњи дан пре 81 годину чак 30 чланова породице страдало испред своје куће у Милетићевој 63, није прекинула континуитет.

По речима Јосипа Шосбергера, који је настављајући истраживање свога оца Павла о породици, приредио књигу „Шосбергер – сага о три века“, Шосбергерови, тачније један од његових кракова обрео се  спуштајући се са североистока Словачке, из места под данашњим називом Шаштин-Страже, долином Дунава и равнице Бачке у околину ондашњег Рацког села, потоњег Новог Сада половином 18. века или нешто мало пре. Као и остале Јевреје рестриктивни Закон Карла Шестог по ком су могли  да жене и школују једног сина из породице, навео их је на миграцију у граничне крајеве Монархије у којима се та ограничења нису стриктно поштовала.

– Где су све остајали, нема података, али има трагова Шосберегерових  у Мађарској – открива део породичне саге Јосип Шосбергер. – Велики крак је остао у Мађарској, постао богат и понео баронске титуле за заслуге. Прву шећерану у тој земљи су направили Шосбергерови, а чувени дворац у Тури, на 42 километра од Будимпеште,  био у њиховом власништву. Последњи изданак био је барон Жигмонд Шосбергер који је после Првог светског рата прешао у католицизам, мислећи да ће тиме осигурати егзистенцију у том крају. Није му то помогло. Ипак, пребацио је капитал и са породицом се преселио у Лондон, где му се траг губи.

За разлику од Мађарске где се лоза угасила, у Новом Саду се она разгранава, али и у другим деловима Панонске равнице.

Абрахам Шосбергер (1779-1849), трговац, родоначелник је крака којем припада Јосип.

Поред трговине која се као породични посао преноси с генерације на генерацију, и чланство у масонским организацијама је традиција Шосбергерових, која траје око век и по. Први слободни зидар у фамилији био је др Георг Гершон Шосбергер. Георг је био члан Ложе Либертас у Новом Саду од 1876. године. Његов син др Александар Шосбергер постао је масон 1911. у Суботици, да би касније прешао у Ложу Митрополит Стратимировић у Новом Саду. Члан исте ложе био је и Еуген Шосбергер између два светска рата, а то постаје и наш саговорник Јосип Шосбергер, који се посветио истраживању Слободног зидарства што је резултирало изласком из штампе двеју књига – „Слободни зидари у Новом Саду“ и „Масони у Војводини 1785-1940“, које су привукле велико интересовање јавности. У међувремену Јосип постаје члан истраживачке Ложе Љуатоур Цоронати у Загребу, а 2012. оснива у Новом Саду Ложу ЉЦ бр.33.

– У паралелној лози, у другом краку, др Александар Шосбергер (1873-1944) је највидљивије оставио трага у овом граду – прича Јосип. – Надам се да ће му се осим спомен-плочом у згради Медицинског факултета, Нови Сад одужити и попрсјем на пешачком тргу у кругу некадашње Покрајинске болнице чији је био оснивач и први управник. Био је први гинеколог-рентгенолог у Новом Саду. Као посланик у будимпештанском парламенту успео је да издејствује паре за градњу те болнице павиљонског типа. Био је и први управник Бетаније. Александар је био врло имућан, поседовао је двоспратницу у некадашњој Јеврејског улици 11 , на данашњем Позоришном тргу. Један од прва два аутомобила у Новом Саду припадао је њему. По завршетку Великог рата повукао се из јавне службе и отворио Санаторијум за хирургију и гинекологију у својој кући.Живео је тихо и повучено, и због тога несхваћен од околине. У рано лето 1941. као шездесетосмогодишњак одведен је на принудни рад, на који су били присиљени сви Јевреји од 18 до 60 година. Ипак на интервенцију утицајних мађарских грађана, пуштен је после пет недеља, дуботоко разочаран и огорчен због свега. Са супругом Олгом са којом није имао деце, повлачи се у  стан до априла 1944. Да би избегао интернацију и даље понижавање, иако је могао да се склони код свог економа Мађара на салаш, Александар је извршио самоубиство убризгавши супрузи и себи велику дозу морфијума. Сахрањен је на брзину на Јеврејском гробљу.

Холокауст је у једном дану одвео у смрт 30 чланова породице. Јосифов прадеда Адолф имао је три сина и кћер – Јосифа, Еугена, Мартина и Паулу. Од њих само је Еуген преживео холокауст.

– Моју бабу Паулу, деду Јосипа и стрица Додија су убили мађарски фашисти 23. јануара 1942. у Милетићевој улици испред куће, коју су саградили на месту некадашње кафане „Код камиле“. Пред кућом је убијено 30 чланова породице, само је мој отац Павле преживео из нашег крака породице захваљујући томе што је био у мункашима, принудном раду – објашњава Јосип.

Након рата Павле био је неко време официр, а онда се демобилисао да би био с породицом и радио у различитим предузећима. Учестовао је врло активно у функционисању Јеврејске општине. За његовог председничког мандата у Извршном одбору Јеврејске општине постигнут је договор с градом да се Синагога користи за концерте озбиљне музике, а заслужан је и за увођење праксе да се одржава комеморација поводом страдања у Новосадској рацији. Објавио је десетак књига о Јеврејима Новог Сада и Војводине, као и о холокаусту. По Павлу и његовој мајци Паули Шосбергер назване су две улице, тачније улица и пролаз између Синагоге и доскорашње балетске школе. Паули је на тај начин исказана захвалност за добротворни рад између два рата.

– Ако нас нешто краси, онда нас краси особина да веома волимо нашу, овдашњу прапостојбину – каже Јосип. – Деда Јосиф је када су почели принудни радови после уласка Мађара и малтретирања јеврејског и српског народа, позвао мог оца који је имао двадесетак година, и рекао му: „Ако се једног дана нешто деси, а мене нема, бежи на југ, не на север. Кад видиш воловску запрегу, са фарбаним точковима, а да је вози сељак са расцопаном капом, ту ти је дом, ту ћеш преживети“. То ми је јако драга порука, која ме прати кроз живот и пренео сам је на своју децу. Тако се понашамо и осећамо. Волимо овај наш крај и град, и поштујемо га. 

У Новом Саду данас расте најмлађа генерација Шосбергерових. То су Александар, Филип и Паула, деца Јосиповог сина Елија који је пошао очевим стопама завршивши економију и водећи врло успешно приватни бизнис у тој бранши. Ћерка Дина се удала у Загреб и тамо са супругом одгаја синове Ури-Езера и Зеев-Бењамина. 

-Изданци Еугенове лозе живе у Француској. Вера пијанисткиња је под сумњивим оклоностима преминула 1971. Њена сестра Мира у дубокој старости живи у Паризу са ћерком и унуком. Мартинов син се иселио у Израел, али је умро. Ћерка му је жива. Паулине две ћерке су остале у Будимпешти враћајући се из Аушвица, и њихова деца су жива – сумира тренутно стање остатка фамилије Јосип, напомињући као што је и написао у својој саги о породици: „Књигу посвећујем својим унуцима Филипу, Александру, Паули, Зеев-Бењамину, Ури-Езри и остављам им у аманет – да једног дана напишу њен наставак. Јер, постојали су и живели – само они који се памте!“

Зорица Милосављевић