Šosberger - najdugovečnija jevrejska porodica u Novom Sadu

Ni zloglasna Novosadska racija u kojoj je na sutrašnji dan pre 81 godinu čak 30 članova porodice stradalo ispred svoje kuće u Miletićevoj 63, nije prekinula kontinuitet.

Po rečima Josipa Šosbergera, koji je nastavljajući istraživanje svoga oca Pavla o porodici, priredio knjigu „Šosberger – saga o tri veka“, Šosbergerovi, tačnije jedan od njegovih krakova obreo se  spuštajući se sa severoistoka Slovačke, iz mesta pod današnjim nazivom Šaštin-Straže, dolinom Dunava i ravnice Bačke u okolinu ondašnjeg Rackog sela, potonjeg Novog Sada polovinom 18. veka ili nešto malo pre. Kao i ostale Jevreje restriktivni Zakon Karla Šestog po kom su mogli  da žene i školuju jednog sina iz porodice, naveo ih je na migraciju u granične krajeve Monarhije u kojima se ta ograničenja nisu striktno poštovala.

– Gde su sve ostajali, nema podataka, ali ima tragova Šosberegerovih  u Mađarskoj – otkriva deo porodične sage Josip Šosberger. – Veliki krak je ostao u Mađarskoj, postao bogat i poneo baronske titule za zasluge. Prvu šećeranu u toj zemlji su napravili Šosbergerovi, a čuveni dvorac u Turi, na 42 kilometra od Budimpešte,  bio u njihovom vlasništvu. Poslednji izdanak bio je baron Žigmond Šosberger koji je posle Prvog svetskog rata prešao u katolicizam, misleći da će time osigurati egzistenciju u tom kraju. Nije mu to pomoglo. Ipak, prebacio je kapital i sa porodicom se preselio u London, gde mu se trag gubi.

Za razliku od Mađarske gde se loza ugasila, u Novom Sadu se ona razgranava, ali i u drugim delovima Panonske ravnice.

Abraham Šosberger (1779-1849), trgovac, rodonačelnik je kraka kojem pripada Josip.

Pored trgovine koja se kao porodični posao prenosi s generacije na generaciju, i članstvo u masonskim organizacijama je tradicija Šosbergerovih, koja traje oko vek i po. Prvi slobodni zidar u familiji bio je dr Georg Geršon Šosberger. Georg je bio član Lože Libertas u Novom Sadu od 1876. godine. Njegov sin dr Aleksandar Šosberger postao je mason 1911. u Subotici, da bi kasnije prešao u Ložu Mitropolit Stratimirović u Novom Sadu. Član iste lože bio je i Eugen Šosberger između dva svetska rata, a to postaje i naš sagovornik Josip Šosberger, koji se posvetio istraživanju Slobodnog zidarstva što je rezultiralo izlaskom iz štampe dveju knjiga – „Slobodni zidari u Novom Sadu“ i „Masoni u Vojvodini 1785-1940“, koje su privukle veliko interesovanje javnosti. U međuvremenu Josip postaje član istraživačke Lože Ljuatour Coronati u Zagrebu, a 2012. osniva u Novom Sadu Ložu LJC br.33.

– U paralelnoj lozi, u drugom kraku, dr Aleksandar Šosberger (1873-1944) je najvidljivije ostavio traga u ovom gradu – priča Josip. – Nadam se da će mu se osim spomen-pločom u zgradi Medicinskog fakulteta, Novi Sad odužiti i poprsjem na pešačkom trgu u krugu nekadašnje Pokrajinske bolnice čiji je bio osnivač i prvi upravnik. Bio je prvi ginekolog-rentgenolog u Novom Sadu. Kao poslanik u budimpeštanskom parlamentu uspeo je da izdejstvuje pare za gradnju te bolnice paviljonskog tipa. Bio je i prvi upravnik Betanije. Aleksandar je bio vrlo imućan, posedovao je dvospratnicu u nekadašnjoj Jevrejskog ulici 11 , na današnjem Pozorišnom trgu. Jedan od prva dva automobila u Novom Sadu pripadao je njemu. Po završetku Velikog rata povukao se iz javne službe i otvorio Sanatorijum za hirurgiju i ginekologiju u svojoj kući.Živeo je tiho i povučeno, i zbog toga neshvaćen od okoline. U rano leto 1941. kao šezdesetosmogodišnjak odveden je na prinudni rad, na koji su bili prisiljeni svi Jevreji od 18 do 60 godina. Ipak na intervenciju uticajnih mađarskih građana, pušten je posle pet nedelja, dubotoko razočaran i ogorčen zbog svega. Sa suprugom Olgom sa kojom nije imao dece, povlači se u  stan do aprila 1944. Da bi izbegao internaciju i dalje ponižavanje, iako je mogao da se skloni kod svog ekonoma Mađara na salaš, Aleksandar je izvršio samoubistvo ubrizgavši supruzi i sebi veliku dozu morfijuma. Sahranjen je na brzinu na Jevrejskom groblju.

Holokaust je u jednom danu odveo u smrt 30 članova porodice. Josifov pradeda Adolf imao je tri sina i kćer – Josifa, Eugena, Martina i Paulu. Od njih samo je Eugen preživeo holokaust.

– Moju babu Paulu, dedu Josipa i strica Dodija su ubili mađarski fašisti 23. januara 1942. u Miletićevoj ulici ispred kuće, koju su sagradili na mestu nekadašnje kafane „Kod kamile“. Pred kućom je ubijeno 30 članova porodice, samo je moj otac Pavle preživeo iz našeg kraka porodice zahvaljujući tome što je bio u munkašima, prinudnom radu – objašnjava Josip.

Nakon rata Pavle bio je neko vreme oficir, a onda se demobilisao da bi bio s porodicom i radio u različitim preduzećima. Učestovao je vrlo aktivno u funkcionisanju Jevrejske opštine. Za njegovog predsedničkog mandata u Izvršnom odboru Jevrejske opštine postignut je dogovor s gradom da se Sinagoga koristi za koncerte ozbiljne muzike, a zaslužan je i za uvođenje prakse da se održava komemoracija povodom stradanja u Novosadskoj raciji. Objavio je desetak knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine, kao i o holokaustu. Po Pavlu i njegovoj majci Pauli Šosberger nazvane su dve ulice, tačnije ulica i prolaz između Sinagoge i doskorašnje baletske škole. Pauli je na taj način iskazana zahvalnost za dobrotvorni rad između dva rata.

– Ako nas nešto krasi, onda nas krasi osobina da veoma volimo našu, ovdašnju prapostojbinu – kaže Josip. – Deda Josif je kada su počeli prinudni radovi posle ulaska Mađara i maltretiranja jevrejskog i srpskog naroda, pozvao mog oca koji je imao dvadesetak godina, i rekao mu: „Ako se jednog dana nešto desi, a mene nema, beži na jug, ne na sever. Kad vidiš volovsku zapregu, sa farbanim točkovima, a da je vozi seljak sa rascopanom kapom, tu ti je dom, tu ćeš preživeti“. To mi je jako draga poruka, koja me prati kroz život i preneo sam je na svoju decu. Tako se ponašamo i osećamo. Volimo ovaj naš kraj i grad, i poštujemo ga. 

U Novom Sadu danas raste najmlađa generacija Šosbergerovih. To su Aleksandar, Filip i Paula, deca Josipovog sina Elija koji je pošao očevim stopama završivši ekonomiju i vodeći vrlo uspešno privatni biznis u toj branši. Ćerka Dina se udala u Zagreb i tamo sa suprugom odgaja sinove Uri-Ezera i Zeev-Benjamina. 

-Izdanci Eugenove loze žive u Francuskoj. Vera pijanistkinja je pod sumnjivim oklonostima preminula 1971. Njena sestra Mira u dubokoj starosti živi u Parizu sa ćerkom i unukom. Martinov sin se iselio u Izrael, ali je umro. Ćerka mu je živa. Pauline dve ćerke su ostale u Budimpešti vraćajući se iz Aušvica, i njihova deca su živa – sumira trenutno stanje ostatka familije Josip, napominjući kao što je i napisao u svojoj sagi o porodici: „Knjigu posvećujem svojim unucima Filipu, Aleksandru, Pauli, Zeev-Benjaminu, Uri-Ezri i ostavljam im u amanet – da jednog dana napišu njen nastavak. Jer, postojali su i živeli – samo oni koji se pamte!“

Zorica Milosavljević