СОМБОРАЦ ЈОСИФ ШЛЕЗИНГЕР ИЗ „ПРЕКА“ ДОНЕО ТРУБУ У СРБИЈУ Нема дерта без „немчара”
Има истине у оној „...јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци...“, али исто тако се наш народ препознаје по шајкачи и труби која се славила у митској Гучи и овог викенда.
Оно што је за овај незаобилазни одевни предмет, али и музички инструмент занимљиво јесте то да су оба предмета у, нетом од Турака ослобођену, Србију дошла „из прека“, тачније из Војводине. Ако се за омиљено покривало сваког српског домаћина јужно од Саве и Дунава и не зна прави родоначелник, довољно је рећи да непобитно води порекло од капа јуначких шајкашких граничара на које су се угледали Обреновићи приликом облачења новонастале стајаће војске, док је цилик трубе међ‘ Србе донео један Сомборац, Јосиф Шлезингер.
А све је почело једног топлог летњег дана 1828, када је са повеће дереглије, што је Савом допловила из Земуна, на шабачко пристаниште крочио необично одевен путник. Припростим цариницима овај непознати путник, очигледно „немчар“, на себи је имао талијански реденгот, панталоне бечког кроја и дубоке ципеле на високе пете, а на глави опуштен шешир са широким ободом, који је добрано заклањао изразито лице са крупним, упалим, тамним очима испод снажних обрва, са дугим зулуфима и штуцованим брковима. У руци је носио повећи кожни кофер, каквих у то време није било у Србији и сребром оковани штап, а по силаску са дереглије сачекала су га двојица граничара, које је пред госта послао господар Шапца Јеврем Обреновић, брат књаза Србије Милоша Обреновића.
Необични странац, рођени Сомборац Јосиф Шлезингер, у књажевство српско дошао је на позив господар-Јеврема „из прека“, тачније из Новог Сада, не би ли као професионални нотални музичар, каквог занимања до тада у Србији није било, подучавао Јевремове кћери ( којих је узгред речено било пет) свирању на фортепијану. По европски одевеног господина је пратила репутација врсног музичара, мада је жеља његовог оца Менахема била да му син постане шахтер, односно ритуални клач (касапин). Јосиф, по народности Јеврејин, рођен у Сомбору 11. априла лета господњег 1794, свирајући у разним оркестрима широм аустријске царевине, посебно у чувеној пештанској капели Алојза Цибулке, постао је врстан музички мајстор, па је 1818. именован капелником Грађанске гарде у Новом Саду. Славољубиви и самовољни књаз Милош Обреновић чувши за Швабу, како су у Србији ( па изведено из тога и „немчари“ ) називали све људе с преке стране Саве, а у жељи да се у свом дворском начину живота изједначи са осталим европским владарима, од брата Јеврема узима Шлезингера у престони Крагујевац са задатком стварања дувачког оркестра. Иако суочен са готово непремостивим тешкоћама, пошто су му питомци били војни обвезници разних занимања, приде и неписмени док о познавању нота, наравно, није могло бити ни речи, Шлезингер је за кратко време успео да оснује „Прву књажевску музичку банду“ како је званично био прозван оркестар, установивши грађански музички живот у тадашњој Србији.
Обуку „бандиста“, како су називали његове питомце, обављао је Шлезингер на посебан начин, о чему је оставио записе, почев од тога што је на зид касарне прикивао летве, као нотни систем, на које је исписивао ноте и њихове називе. Музичку ортографију објашњавао је помоћу народних напева, које су војници знали да свирају само по слуху, да би тек потом увежбавао музицирање на лименим инструментима, које је књаз дао наручити из Беча.
Од 16 свирача са колико је започео, банда ће убрзо нарасти на 50 чланова чија је дужност била да свирају у свим свечаним приликама, на дочецима књаза и његове пратње, о празницима, на војним парадама, свечаним баловима, на књажевом двору, као и на представама Књажевско-српског театра, такође основаног у Крагујевцу, за које је Шлезингер писао аранжмане туђих композиција, убацујући у њих и обраде народних мелодија, али и оригиналну сценску музику...
Навикнут на турску музику, књаз је захтевао да се у музицирању што више употребљавају бубњеви, чему је капелмајстор морао удовољавати. Тако је настала и анегдота која прича како је књаз после једног концерта, на питање која му се тачка највише свидела, одговорио: она прва. А то је било оно обавезно штимовање и пробање музичких инструмената пред сам почетак концерта. Када је престоница Србије пресељена у Београд, Шлезингер је наставио своју веома плодну музичку активност, посебно у сарадњи са професором „Лицеја“ Атанасијем Николићем и Стеријом Поповићем, за чије је позоришне комаде који су се тада приказивали на Ђумруку писао сценску музику и дириговао оркестром, чиме ће се бавити све време, па и након пензионисања 1864. године. Од свих сценских музичких дела која је написао, нарочито се истиче „Женидба цара Душана“ дело први пут изведено 1840. у Крагујевцу, које је оновремена штампа одушевљено поздрављала као „прву српску оперу“. Иако се она, објективно, не може уврстити у опере, њоме и осталим својим композицијама, Шлезингер је постао пионир оркестарског музицирања, а треба рећи и то да је први концерт у Србији са искључиво музичким тачкама изведен у Београду 1842, управо његово дело.
Шлезингер је са својим бандистима изводио тада и сасвим нова, савремена дела, нарочито потпурије, фантазије и маршеве из опера Белинија, Доницетија и Халевија, за које је сам писао аранжмане, што је доприносило његовом личном музичком усавршавању и оставило неизбрисив печат у његовом плодном и разнородном музичком стваралаштву. Јосиф Шлезингер је компоновао или аранжирао преко стотину маршева за разне оркестарске саставе, затим бројне потпурије аранжиране из композиција страних и српских мелодија, више народних и грађанских песама за глас и гитару или клавир и бројна друга дела.
До краја живота веран Србији, Јосиф Шлезингер је у њој изродио и четворо деце, од којих ће старији Адолф и најмлађа ћерка Кеча, заједно са својим супругом Јозефом, прећи у православље док ће сам Шлезингер, зачетник грађанске музичке културе у Србији, али и човек који је простом пуку открио сву лепоту звука трубе због чега су Србу дуго времена сваког професионалног музичара звали „шлезингер“ , свој коначни мир наћи 1870. те бити сахрањен у Београду.
Милић Миљеновић