Школски психолог Бранко Родић: Правимо ли „луде генијалце” или функционалне стручњаке?

О том виду саветовања не може се говорити без радних места и конкурентне тржишне утакмице где су сви у једнакој позицији, образлаже за „Дневник” школски психолог Бранко Родић из новосадске ОШ „Јован Поповић“.

– Не можете да причате младом човеку: „Када завршиш то и то, пред тобом је отворена будућност” – признаје Родић. – Није јер постоје ствари које немају везе са његовим личним трудом. Док сиве бедеме не склонимо, имаћемо економску миграцију најинтензивнијих размера, где неће имати, на пример, ко да извади крајнике нашој деци, а на страну сектор који пуни буџет, попут ИТ-ја и сервиса свих могућих виртуелних облика рада. Огроман број младих људи има идентичну причу: није проблем само у новцу, већ и у квалитету живота на овој локацији. Мада је то планетарна појава, ми смо специфично загрдили ствар тиме што, иако имамо доста света који би остао у земљи, блиндирамо тржиште и онемогућавамо стручњаке да у свом окружењу плаћају порез тој истој држави и осећају се као своји на своме.

Озбиљна јавна расправа на тему образовног система, тврди, још није поведена.

– Немали број реформи, којима сам за четврт радног века био директни сведок, урушавале су се на принципу безглавог и неосмишљеног јуришања у промене. А кад год је било почетног заноса, то би резултирало детињастим разочарањем, чак резигнацијом. Уместо да се стално бавимо емотивним усхићењима, сматрам како треба да разложно, хладне главе, видимо чему заправо треба да учимо нашу децу. Да ли је циљ да правимо „луде генијалце“ који се сналазе у проблемским ситуацијама на било којој тачки планете, које ће импортовати неко други, или употребљиве функционалне стручњаке за нашу регију? Шта нам је у фокусу: дефицитарна занимања или сан о свеобухватној стваралачкој личности?

Процес одласка је био мање видљив, али је перманентно текао, тврди саговорник.

– Па да ли се ико тиме бави? Морам да вам кажем: мршаво. С друге стране имамо троме центре за тржиште рада. Уместо да стручњаци професионално саветовање своде на клишетирани разговор, њихов задатак био би да сниме ситуацију и да онда кроз егзактан процес младом човеку дају употребљиву информацију. Као друштво још увек вучемо репове затвореног посткомунистичког друштва где је све било унапред предодређено, где нису постојале нервоза и анксиозност. Некад је било довољно отићи на биро и чекати да вас позову. Могли сте тада бити депресивни јер се ништа не дешава, али имали сте какву-такву сигурност. То се претворило у потпуну неурозу стварности, а кад је балон пукао, на болан начин доживели смо суочавање са реалношћу – каже.

Свет рада који познајемо данас нестаје, као и тзв. чиста занимања, док примат преузимају интердисциплинарна знања која би требало да се са што мање дошколовања примењују на будућој пословној позицији, констатује Родић.

– Концепт по којем се венчавате са позивом на конкретној позицији и ништа више до краја свог радног века не мењате одавно је у напуштању. Нека савремена истраживања чак доказују како појединац треба да проведе у неком позиву највише осам година јер након тога није толико ефикасан. Будућег послодавца не занима да ли је дотични „прегорео“ или се заситио, већ га интересују његова ефикасност, креативност и комплетни допринос на одређеној позицији, која се заправо стално мења. Осим тога, немате више проблем превоза и локације, не питате се где ми је канцеларија, где ми је седиште. Будући стручњак може да ради одакле жели, поставља се само питање колико је у тржишној утакмици конкурентан и колико је због земље у којој живи у старту дискриминисан. И даље постоји проблем да монетизујете своје знање, на пример да добијете уплату из иностранства без читаве селесије фискалних намета од којих млади радник више не зна шта коме плаћа и зашто – додаје.

А када се опробамо на ПИСА тестовима...

Неко би могао да помисли да су наставници у небраном грожђу што наизглед неуклопиве предмете морају да угурају у тему, а заправо је реч о томе да су та знања неопходна и то се посебно осећа када се као земља опробамо на ПИСА тестовима, па се чешкамо по глави чекајући резултате и поприлично невесело констатујемо како нисмо баш при врху, пре бих могао рећи да нисмо ни у средини – признаје психолог Бранко Родић.

Оно што о свету занимања сада знамо и преносимо данашњим осмацима, каже Родић, доживеће значајну метаморфозу и у релативно кратком периоду док не заврше школовање.

– Школа је као жив организам, што значи да се стално мења, али јој се никада не прашта да дуго буде у заблуди. Имали смо прилике да чујемо жеље појединаца да промене буду брже и коренитије. Међутим, ниједна од њих, када се ради напречац, није добра због тога што није системска. Не можете уместо завршног испита да ставите ПИСА тест. То се и те како дуго мора припремати зато што одговарајући начин проучавања захтева одговарајући начин мишљења – закључује саговорник.

Због тога сматра да би тематско планирање требало започети од најранијих степеника школовања како осмолетка не би штрчала као експериментални брод без контроле, а затим се под хитно вратила у реликт типа „шуварице“ и била узрок наглом паду успеха на факултетима, где би ђаци доживели нове шокове.

Сваки образовни систем који недовољно улаже у предаваче осуђен је на пропаст, а неке дилеме са којима се ми суочавамо постоје и у Европи, истиче саговорник.

– Основни ресурс једне земље су људи, а не материјално богатство. Чак је и Запад платио огромну цену за ниподаштавање образовног система. У британском парламенту се, на пример, тренутно води огромна дебата око тога да ли се оцене студентима деле олако. И тамо су се осетиле последице инфлације високих оцена, колико год то нама звучало невероватно. Знамо да мало ко од наших ђака има јединицу и двојку, а кад се и деси, онда, кажу, треба да добију индивидуални образовни план. Чак се потеже питање да ли је дискриминисан због тога што не учи. То је наша ниша, док њихова подразумева да се академски статус мора заслужити. По последњем британском истраживању, највећи „скок” ка високим оценама код студената доживели су Индијци и женски пол. Сада се размишља о томе да ли је реч о позитивној дискриминацији или није захваћен неки много важнији параметар. То значи да су их можда и заслужили, јер небројени најквалитетнији програмери долазе управо из Индије, док с друге стране претпостављају пад досадашње дискриминације услед којег се млада женска особа све више ослобађа и добија простор. И Немачка је последњих деценија ниподаштавала свој образовни систем, сматрајући да је много јефтиније увозити готове стручњаке, а свој матични курикулум држати на јефтиној узди. То им се сада враћа као бумеранг, па чак ни млади Немци не желе да живе у Немачкој. Источњачки модел, за шта је пример Сингапур, има контрапричу. Истраживање о томе који је тип наставе продуковао феноменалне резултате на ПИСА тестовима показало је да је то фронтални облик рада, чувени застарели облик који смо се свим снагама упели да напустимо.

текст и фото: Слађана Милачић