Školski psiholog Branko Rodić: Pravimo li „lude genijalce” ili funkcionalne stručnjake?

O tom vidu savetovanja ne može se govoriti bez radnih mesta i konkurentne tržišne utakmice gde su svi u jednakoj poziciji, obrazlaže za „Dnevnik” školski psiholog Branko Rodić iz novosadske OŠ „Jovan Popović“.

– Ne možete da pričate mladom čoveku: „Kada završiš to i to, pred tobom je otvorena budućnost” – priznaje Rodić. – Nije jer postoje stvari koje nemaju veze sa njegovim ličnim trudom. Dok sive bedeme ne sklonimo, imaćemo ekonomsku migraciju najintenzivnijih razmera, gde neće imati, na primer, ko da izvadi krajnike našoj deci, a na stranu sektor koji puni budžet, poput IT-ja i servisa svih mogućih virtuelnih oblika rada. Ogroman broj mladih ljudi ima identičnu priču: nije problem samo u novcu, već i u kvalitetu života na ovoj lokaciji. Mada je to planetarna pojava, mi smo specifično zagrdili stvar time što, iako imamo dosta sveta koji bi ostao u zemlji, blindiramo tržište i onemogućavamo stručnjake da u svom okruženju plaćaju porez toj istoj državi i osećaju se kao svoji na svome.

Ozbiljna javna rasprava na temu obrazovnog sistema, tvrdi, još nije povedena.

– Nemali broj reformi, kojima sam za četvrt radnog veka bio direktni svedok, urušavale su se na principu bezglavog i neosmišljenog jurišanja u promene. A kad god je bilo početnog zanosa, to bi rezultiralo detinjastim razočaranjem, čak rezignacijom. Umesto da se stalno bavimo emotivnim ushićenjima, smatram kako treba da razložno, hladne glave, vidimo čemu zapravo treba da učimo našu decu. Da li je cilj da pravimo „lude genijalce“ koji se snalaze u problemskim situacijama na bilo kojoj tački planete, koje će importovati neko drugi, ili upotrebljive funkcionalne stručnjake za našu regiju? Šta nam je u fokusu: deficitarna zanimanja ili san o sveobuhvatnoj stvaralačkoj ličnosti?

Proces odlaska je bio manje vidljiv, ali je permanentno tekao, tvrdi sagovornik.

– Pa da li se iko time bavi? Moram da vam kažem: mršavo. S druge strane imamo trome centre za tržište rada. Umesto da stručnjaci profesionalno savetovanje svode na klišetirani razgovor, njihov zadatak bio bi da snime situaciju i da onda kroz egzaktan proces mladom čoveku daju upotrebljivu informaciju. Kao društvo još uvek vučemo repove zatvorenog postkomunističkog društva gde je sve bilo unapred predodređeno, gde nisu postojale nervoza i anksioznost. Nekad je bilo dovoljno otići na biro i čekati da vas pozovu. Mogli ste tada biti depresivni jer se ništa ne dešava, ali imali ste kakvu-takvu sigurnost. To se pretvorilo u potpunu neurozu stvarnosti, a kad je balon pukao, na bolan način doživeli smo suočavanje sa realnošću – kaže.

Svet rada koji poznajemo danas nestaje, kao i tzv. čista zanimanja, dok primat preuzimaju interdisciplinarna znanja koja bi trebalo da se sa što manje doškolovanja primenjuju na budućoj poslovnoj poziciji, konstatuje Rodić.

– Koncept po kojem se venčavate sa pozivom na konkretnoj poziciji i ništa više do kraja svog radnog veka ne menjate odavno je u napuštanju. Neka savremena istraživanja čak dokazuju kako pojedinac treba da provede u nekom pozivu najviše osam godina jer nakon toga nije toliko efikasan. Budućeg poslodavca ne zanima da li je dotični „pregoreo“ ili se zasitio, već ga interesuju njegova efikasnost, kreativnost i kompletni doprinos na određenoj poziciji, koja se zapravo stalno menja. Osim toga, nemate više problem prevoza i lokacije, ne pitate se gde mi je kancelarija, gde mi je sedište. Budući stručnjak može da radi odakle želi, postavlja se samo pitanje koliko je u tržišnoj utakmici konkurentan i koliko je zbog zemlje u kojoj živi u startu diskriminisan. I dalje postoji problem da monetizujete svoje znanje, na primer da dobijete uplatu iz inostranstva bez čitave selesije fiskalnih nameta od kojih mladi radnik više ne zna šta kome plaća i zašto – dodaje.

A kada se oprobamo na PISA testovima...

Neko bi mogao da pomisli da su nastavnici u nebranom grožđu što naizgled neuklopive predmete moraju da uguraju u temu, a zapravo je reč o tome da su ta znanja neophodna i to se posebno oseća kada se kao zemlja oprobamo na PISA testovima, pa se češkamo po glavi čekajući rezultate i poprilično neveselo konstatujemo kako nismo baš pri vrhu, pre bih mogao reći da nismo ni u sredini – priznaje psiholog Branko Rodić.

Ono što o svetu zanimanja sada znamo i prenosimo današnjim osmacima, kaže Rodić, doživeće značajnu metamorfozu i u relativno kratkom periodu dok ne završe školovanje.

– Škola je kao živ organizam, što znači da se stalno menja, ali joj se nikada ne prašta da dugo bude u zabludi. Imali smo prilike da čujemo želje pojedinaca da promene budu brže i korenitije. Međutim, nijedna od njih, kada se radi naprečac, nije dobra zbog toga što nije sistemska. Ne možete umesto završnog ispita da stavite PISA test. To se i te kako dugo mora pripremati zato što odgovarajući način proučavanja zahteva odgovarajući način mišljenja – zaključuje sagovornik.

Zbog toga smatra da bi tematsko planiranje trebalo započeti od najranijih stepenika školovanja kako osmoletka ne bi štrčala kao eksperimentalni brod bez kontrole, a zatim se pod hitno vratila u relikt tipa „šuvarice“ i bila uzrok naglom padu uspeha na fakultetima, gde bi đaci doživeli nove šokove.

Svaki obrazovni sistem koji nedovoljno ulaže u predavače osuđen je na propast, a neke dileme sa kojima se mi suočavamo postoje i u Evropi, ističe sagovornik.

– Osnovni resurs jedne zemlje su ljudi, a ne materijalno bogatstvo. Čak je i Zapad platio ogromnu cenu za nipodaštavanje obrazovnog sistema. U britanskom parlamentu se, na primer, trenutno vodi ogromna debata oko toga da li se ocene studentima dele olako. I tamo su se osetile posledice inflacije visokih ocena, koliko god to nama zvučalo neverovatno. Znamo da malo ko od naših đaka ima jedinicu i dvojku, a kad se i desi, onda, kažu, treba da dobiju individualni obrazovni plan. Čak se poteže pitanje da li je diskriminisan zbog toga što ne uči. To je naša niša, dok njihova podrazumeva da se akademski status mora zaslužiti. Po poslednjem britanskom istraživanju, najveći „skok” ka visokim ocenama kod studenata doživeli su Indijci i ženski pol. Sada se razmišlja o tome da li je reč o pozitivnoj diskriminaciji ili nije zahvaćen neki mnogo važniji parametar. To znači da su ih možda i zaslužili, jer nebrojeni najkvalitetniji programeri dolaze upravo iz Indije, dok s druge strane pretpostavljaju pad dosadašnje diskriminacije usled kojeg se mlada ženska osoba sve više oslobađa i dobija prostor. I Nemačka je poslednjih decenija nipodaštavala svoj obrazovni sistem, smatrajući da je mnogo jeftinije uvoziti gotove stručnjake, a svoj matični kurikulum držati na jeftinoj uzdi. To im se sada vraća kao bumerang, pa čak ni mladi Nemci ne žele da žive u Nemačkoj. Istočnjački model, za šta je primer Singapur, ima kontrapriču. Istraživanje o tome koji je tip nastave produkovao fenomenalne rezultate na PISA testovima pokazalo je da je to frontalni oblik rada, čuveni zastareli oblik koji smo se svim snagama upeli da napustimo.

tekst i foto: Slađana Milačić