Шетње крај језера чувају здравље

Његова обавезна маршута од термалног базена скроз до једриличара и назад, дуга је најмање шест километара.

– Тиме одржавам здравље и, хвала богу, лекаре уопште не познајем – објашњава Александар. – Свакоме бих препоручио шетње, не само старијима него и младима, који окапају крај компјутера и само типкају по тастатури. Много би им било корисније да оду негде у природу, али, наравно, не моторизовано. 

Међу реткима је, за наше прилике, који су читаву каријеру провели у једном предузећу. Све до одласка у пензију је као трговац уписао 40 година и три месеца радног стажа у суботичкој Фабрици обуће „Солид”. Дуго је продавао обућу, а затим био контролор по читавој Југославији јер је фирма имала чак 105 својих продавница.

– У најбољим годинама било је запослено и више од 700 радника. „Солид” је био нарочито чувен по женској обући јер су наши вредни мајстори правили најмодерније чизмице суперквалитета, које су сви хвалили. И, наравно, куповали. Нисам радио у погону па не знам тачно обим производње који је годишње испоручиван на домаће и инострано тржиште. Ма, било је милина тада радити, људи су с осмехом долазили на посао и такви кући одлазили јер знали су да ће плата бити на време, онолико колико је обећано и колико су заслужили – радо се присећа тог периода Мезеи.

Сећа да је у то време „Солид” само у матичној Суботици имао шест својих продавница.

– Сваки дан прављен је повелики промет, а данас тих продавница више нема, или се локали користе за сасвим друге сврхе. Посао трговца којим сам се бавио много се разликује од данашњег. Пре, када муштерија уђе, морао си све знати о ципелама и другој обући, од чега је направљена, да ли од природне коже или вештачких материјала. Сада уђеш, а продавац најчешће вели да је он ту само да продаје и ништа друго не зна. Слично је и у текстилним продавницама или радњама с мешовитом робом. Управо сам овде на Палићу био у једном супермаркету, а продавци, да извинете, „немају три чуке”. Нико од њих се није школовао за трговца јер се сада на оглас може пријавити баш свако ко хоће да ради. Чак су у Суботици укинули деценијама чувену Трговачку школу па су продавци људи неких других средњошколских струка или уопште немају струку – вајка се Мезеи. 

Већ две деценије је пензионер и међу реткима је који се не жале на примања.

– Задовољан сам јер сам имао срећу што се, када сам одлазио у пензију, по закону узимао за обрачун просек најбољих десет година, тако да у њега нису ушле сиромашне шездесте или несрећне деведесете – рече Мезеи на растанку, па да не дангуби усред сунчаног дана, по правом михољском лету оде да настави шетњу.

М. Митровић