Рута хероја: Бициклом прешли 2.800 километара за дечји корак
НОВИ САД: Како би сакупили новац за куповину роботизованог система „Локомат Про“, намењеног за помоћ у рехабилитацији деце која имају потешкоће због превременог рођења и церебларне парализе, браћа Бојан и Зоран Качавенда су се 11. септембра упутили на бициклистичко путовање названо „Рута хероја“ од Париза до Новог Сада дуго 2.800 километара.
„Локомат Про“ намеравају да поклоне Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду.
Оснивач Фондације „Први корак“ Бојан Качавенда објаснио је да је 2011. године почела борба, када је његов син Михајло превремено рођен, због чега има потешкоће при кретању и потребна му је терапија. Током боравка у Русији, где је Михајло четири пута оперисан, Бојан је сазнао за посебну машину која се користи за рехабилитацију, коју је у том тренутку у региону имала Хрватска, а цена десетонедељног третмана коштала је 30.000 евра.
- Хуманитарну фондацију “Први корак” основали смо 11. септембра 2017. године како бисмо покушали да набавимо машину „Локомат Про“ која кошта 333.000 евра и да је поклонимо Дечијој болници - објаснио је Бојан Качавенда. – Робот „Локомат Про“ не може да замени друге рехабилитације, она није чудо, већ је само додатни третман који може да помогне. Он функционише тако да „учи“ мозак да поново хода, тако што се покретима ногу обнављају сигнали. Могу је користити деца од треће године, те пацијенти који су доживели мождани удар, саобраћајну незгоду, спортске повреде, сви којима је потребна физикална терапија.
Идеја о вожњи кроз Европу родила се тако што је Бојанов брат Зоран, који је живео у Белгији, споменуо да тамошња водитељка организује сваке године велику бициклистичку туру како би се сакупио новац за борбу против рака.
Мисија уродила плодом
Иако сакупљање новца за сад не иде жељеном брзином, браћа Качавенда не губе наду, јер су у током пута упознали многе добре и племените људе који су спремни да помогну.
Како су казали, људи у дијаспори су мало неповерљиви, али када су им објаснили о чему се ради, да ће паре отићи на право место, добили су обећање да ће у наредним седмицама бити организована дружења и друге активности како би помогли малишанима у Србији.
- Казао ми је “Шта мислиш о томе да ти и ја седнемо на бицикл, возимо кроз Европу и да покушамо да сакупимо новац за машину? – присетио се Бојан. - Одмах сам пристао иако многи нису веровали да ћемо успети. С путовања носимо фантастична искуства, било је лепих момената, дружења, разговора, смеха и нових познанстава.
Браћа су за почетак руте одабрала Париз, град за који их везују лепа сећања с ранијих путовања. На бицикле су сели 11. септембра, симболично на дан оснивања Фондације, код од Ајфеловог торња и кренули ка Бриселу, Келну, Франкфурту, Нирнбергу, Линцу, Бечу, Грацу, Љубљани, Цељу, Будимпешти, Баји, Бачкој Тополи и Новом Саду с циљем да пређу више од 2.017 километара. Подршку на путовању пружило им је Министарство спољних послова Републике Србије, дипломатска и конзуларна представништва и Српска православна црква која им је обезбедила смештај у Линцу, Бечу, Љубљани и Будимпешти.
- Занимљиво је да смо првих десетак дана хватали ритам и “учили” како се правилно вози бицикл, мењају брзине, кочи, како се вози узбрдо, а како низбрдо и како исправно да трошимо енергију током различитих услова вожње – појаснио је Бојан додајући да им је било изузетно битно да науче како квалитетно да се одморе за кратко време. – Дневно смо око осам сати возили прелазећи просечно око 100 километара. Слободне време смо проводили активно, правећи између 15.000 и 20.000 корака дневно, како би нам мишићи остали у форми.
Током путовања пратили су их различити временски услови. У септембру у Паризу дани су били дужи, мрак је падао тек око 20.30 сати, тепература се кретала око 30 степени Целзијуса. У октобру, у близини језера Балатон у Мађарској, их је дочекало свега четири степена Целзијуса, киша и ветар, а прошле недеље, када су стигли у Србију, већ након 18 часова био је сумрак.
- Око 80 одсто друге етапе код француско - белгијске границе, дуге око 115 километара било је узбрдо. Добро смо се намучили, у неким тренуцима су нам се ноге тресле од напора, па смо морали да застанемо – казао је Бојан напомињући да су од 2.800 само око 100 километара гурали бицикле.
Пут око света 2025. године
За следећу годину Бојан и Зоран Качавенда планирају да организују рекреативну бициклистичку вожњу дугу између 50 и 70 километара преко Фрушке горе, с жељом да постане традиционална. Међутим, неће се само на томе зауставити.
- Следеће године желимо да у хуманитарне сврхе возимо бицикле од Португала до Србије, 2023. године од најсеверније тачке Европе до Данске и Велике Британије и до Париза где ћемо одгледати светско првенство у рагбију, па да се „спустимо“ до Србије, 2024. године кренућемо из Санкт Петерсбурга, до Москве, па преко Пољске, Чешке, Словачке, Румуније, Бугарске до Србије, а 2025. године идемо пут око света дуг око 11 месеци! – храбро су најавила браћа.
Његов брат Зоран Качавенда истакао је да су њих двојица успели сами себе да победе и да покажу да кад човек нешто истински хоће то и може, те да оно што су преживели на путовању није ништа у поређењу с оним са чим се деца сусрећу у процесу рехабилитације.
- Лоших искустава није било. Већина људи је с одушевљењем реаговала и пружила нам подршку када смо објаснили на каквој смо “мисији” – рекао је Зоран . -Када смо се заустављали често су нас питали да ли је све у реду, да ли нам треба помоћ. На Западу се разликује однос према људима који путују на два точка...
Према Зорановим речима возећи се Старим континентом схватили су да „људи с овог поднебља имају највећи проблем у глави - да мисле да је све у материјалним стварима“.
- Стекли смо утисак да се на Западу улаже у духовно богатство, здравље и ментално растерећење – појашњава Зоран. - Суштина среће је у малим стварима. Зато смо желели да покажемо људима да нећемо одустати и да смо спремни на све, да ако себе победимо можемо да победимо било кога.
Браћа кажу да их је путовање научило једноставној комуникацији, отворености, самопоштовању и поштовање других и солидарности. Открили су, како кажу, да сви ми имамо људскости у себи само је морамо “откључати”, ослободити и да дозволимо другима да се узајамно упознамо, да постанемо саосећајни, да планирамо и размишљамо о будућности.
Силвиа Ковач