Ruta heroja: Biciklom prešli 2.800 kilometara za dečji korak

„Lokomat Pro“ nameravaju da poklone Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu.

Osnivač Fondacije „Prvi korak“ Bojan Kačavenda objasnio je da je 2011. godine počela borba, kada je njegov sin Mihajlo prevremeno rođen, zbog čega ima poteškoće pri kretanju i potrebna mu je terapija. Tokom boravka u Rusiji, gde je Mihajlo četiri puta operisan, Bojan je saznao za posebnu mašinu koja se koristi za rehabilitaciju, koju je u tom trenutku u regionu imala Hrvatska, a cena desetonedeljnog tretmana koštala je 30.000 evra.

- Humanitarnu fondaciju “Prvi korak” osnovali smo 11. septembra 2017. godine kako bismo pokušali da nabavimo mašinu „Lokomat Pro“ koja košta 333.000 evra i da je poklonimo Dečijoj bolnici - objasnio je Bojan Kačavenda. – Robot „Lokomat Pro“ ne može da zameni druge rehabilitacije, ona nije čudo, već je samo dodatni tretman koji može da pomogne. On funkcioniše tako da „uči“ mozak da ponovo hoda, tako što se pokretima nogu obnavljaju signali. Mogu je koristiti deca od treće godine, te pacijenti koji su doživeli moždani udar, saobraćajnu nezgodu, sportske povrede, svi kojima je potrebna fizikalna terapija.

Ideja o vožnji kroz Evropu rodila se tako što je Bojanov brat Zoran, koji je živeo u Belgiji, spomenuo da tamošnja voditeljka organizuje svake godine veliku biciklističku turu kako bi se sakupio novac za borbu protiv raka.

Misija urodila plodom

Iako sakupljanje novca za sad ne ide željenom brzinom, braća Kačavenda ne gube nadu, jer su u tokom puta upoznali mnoge dobre i plemenite ljude koji su spremni da pomognu.

Kako su kazali, ljudi u dijaspori su malo nepoverljivi, ali kada su im objasnili o čemu se radi, da će pare otići na pravo mesto, dobili su obećanje da će u narednim sedmicama biti organizovana druženja i druge aktivnosti kako bi pomogli mališanima u Srbiji.

- Kazao mi je “Šta misliš o tome da ti i ja sednemo na bicikl, vozimo kroz Evropu i da pokušamo da sakupimo novac za mašinu? – prisetio se Bojan. - Odmah sam pristao iako mnogi nisu verovali da ćemo uspeti. S putovanja nosimo fantastična iskustva, bilo je lepih momenata, druženja, razgovora, smeha i novih poznanstava.

Braća su za početak rute odabrala Pariz, grad za koji ih vezuju lepa sećanja s ranijih putovanja. Na bicikle su seli 11. septembra, simbolično na dan osnivanja Fondacije, kod od Ajfelovog tornja i krenuli ka Briselu, Kelnu, Frankfurtu, Nirnbergu, Lincu, Beču, Gracu, Ljubljani, Celju, Budimpešti, Baji, Bačkoj Topoli i Novom Sadu s ciljem da pređu više od 2.017 kilometara. Podršku na putovanju pružilo im je Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, diplomatska i konzularna predstavništva i Srpska pravoslavna crkva koja im je obezbedila smeštaj u Lincu, Beču, Ljubljani i Budimpešti.

- Zanimljivo je da smo prvih desetak dana hvatali ritam i “učili” kako se pravilno vozi bicikl, menjaju brzine, koči, kako se vozi uzbrdo, a kako nizbrdo i kako ispravno da trošimo energiju tokom različitih uslova vožnje – pojasnio je Bojan dodajući da im je bilo izuzetno bitno da nauče kako kvalitetno da se odmore za kratko vreme. – Dnevno smo oko osam sati vozili prelazeći prosečno oko 100 kilometara. Slobodne vreme smo provodili aktivno, praveći između 15.000 i 20.000 koraka dnevno, kako bi nam mišići ostali u formi.

Tokom putovanja pratili su ih različiti vremenski uslovi. U septembru u Parizu dani su bili duži, mrak je padao tek oko 20.30 sati, teperatura se kretala oko 30 stepeni Celzijusa. U oktobru, u blizini jezera Balaton u Mađarskoj, ih je dočekalo svega četiri stepena Celzijusa, kiša i vetar, a prošle nedelje, kada su stigli u Srbiju, već nakon 18 časova bio je sumrak.

- Oko 80 odsto druge etape kod francusko - belgijske granice, duge oko 115 kilometara bilo je uzbrdo. Dobro smo se namučili, u nekim trenucima su nam se noge tresle od napora, pa smo morali da zastanemo – kazao je Bojan napominjući da su od 2.800 samo oko 100 kilometara gurali bicikle.

Put oko sveta 2025. godine

Za sledeću godinu Bojan i Zoran Kačavenda planiraju da organizuju rekreativnu biciklističku vožnju dugu između 50 i 70 kilometara preko Fruške gore, s željom da postane tradicionalna. Međutim, neće se samo na tome zaustaviti.

- Sledeće godine želimo da u humanitarne svrhe vozimo bicikle od Portugala do Srbije, 2023. godine od najsevernije tačke Evrope do Danske i Velike Britanije i do Pariza gde ćemo odgledati svetsko prvenstvo u ragbiju, pa da se „spustimo“ do Srbije, 2024. godine krenućemo iz Sankt Petersburga, do Moskve, pa preko Poljske, Češke, Slovačke, Rumunije, Bugarske do Srbije, a 2025. godine idemo put oko sveta dug oko 11 meseci! – hrabro su najavila braća.

Njegov brat Zoran Kačavenda istakao je da su njih dvojica uspeli sami sebe da pobede i da pokažu da kad čovek nešto istinski hoće to i može, te da ono što su preživeli na putovanju nije ništa u poređenju s onim sa čim se deca susreću u procesu rehabilitacije.

- Loših iskustava nije bilo. Većina ljudi je s oduševljenjem reagovala i pružila nam podršku kada smo objasnili na kakvoj smo “misiji” – rekao je Zoran . -Kada smo se zaustavljali često su nas pitali da li je sve u redu, da li nam treba pomoć. Na Zapadu se razlikuje odnos prema ljudima koji putuju na dva točka...

Prema Zoranovim rečima vozeći se Starim kontinentom shvatili su da „ljudi s ovog podneblja imaju najveći problem u glavi - da misle da je sve u materijalnim stvarima“.

- Stekli smo utisak da se na Zapadu ulaže u duhovno bogatstvo, zdravlje i mentalno rasterećenje – pojašnjava Zoran. - Suština sreće je u malim stvarima. Zato smo želeli da pokažemo ljudima da nećemo odustati i da smo spremni na sve, da ako sebe pobedimo možemo da pobedimo bilo koga.

Braća kažu da ih je putovanje naučilo jednostavnoj komunikaciji, otvorenosti, samopoštovanju i poštovanje drugih i solidarnosti. Otkrili su, kako kažu, da svi mi imamo ljudskosti u sebi samo je moramo “otključati”, osloboditi i da dozvolimo drugima da se uzajamno upoznamo, da postanemo saosećajni, da planiramo i razmišljamo o budućnosti.

Silvia Kovač