РИЈАЛИТИ У ЦЕНТРУ НОВОГ САДА Камере нас прате по сваком кораку
На размаку од свега 750 метара у центру Новог Сада, стотинак камера, бар из неког угла, сними сваког пролазника.
Од некадашње зграде и десетоспратнице „Дневника”, па до нових просторија нашег листа на Булевару Михајла Пупина, постављено је више од 95 камера само са спољне стране, које се налазе на видном месту при улазу у скоро сваки објекат. На тој рути, мале и велике направе за снимање могу се најпре уочити код Футошке пијаце, затим испред Синагоге, као и изван и унутар неколико банака са десне стране Булевара Михајла Пупина.
Возачи као лутке са снимљених раскрсница
На углу код тржног центра „Променаде”, као и на раскрсници код Хладњаче, на самом излазу из Новог Сада, од ове године су постављене нове камере, које у случају саобраћајних прекршаја, попут брзе вожње или преласка на црвено светло, бележе регистарске таблице моторних возила, а систем их директно повезује са власником, односно возачем, који је направио било који прекршај. Такве сигурносне камере, пре свега, постављене су због безбедности свих грађана, који су се већ одавно навикли за овакав вид провере стања у саобраћају, како на раскрсницама приликом преласка пешачког прелаза, тако и на осталим прометним улицама.
Снимање раскрсница уопште није новина, када је реч о улицама у Новом Саду, па се тако процењује да на јавним местима, односно кључним локацијама у Српској Атини, укупно постоји више од 2.500 сигурносних камера. Још откада је покренут пројекат „Нови Сад - безбедан град” сада већ давне 2009. године, Јавно комунално предузеће „Информатика” покривало је готово све школе, вртиће и многе јавне установе са чак 800 камера широм града, а када се њима прикључе оне за које је надлежно Министарство унутрашњих послова, можемо само да закључимо да је тај број знатно већи.
У улози својеврсног Великог брата сада се налазе и власници готово свих фирми и малих предузећа са обе стране Јеврејске улице, па је тако пултове и улазе обезбедило неколико угоститељских објеката попут кафића, пицерија и продавница брзе хране, али и један хотел на углу са Гајевом улицом. Са леве стране Јеврејске улице може се приметити и још једна угоститељска јединица, односно роштиљница, чији је локал, који је тренутно у припреми, већ обогаћен једном справицом за снимање, што значи да ће ћевапи и пљескавице бити на броју и пре него што дођу прве муштерије.
У улици од Норка до Футошке пијаце свакако највише локала чине бутици, који, осим што снимају робу и купце унутра, помно „прате” и евентуалне крадљивце који би се задесили између рафова и кабине за пресвлачење.
Пролазници су нарочито уочени испред златарских радњи, којих и нема много, у односу на паралелну Железничку улицу, где сваки други локал припада некој јувелирници. Шест направа за снимање „чува” златаре у Јеврејској, док се испред треће такве радње не могу уочити камере са спољашње стране, што је зачуђујуће. Радознали људи свакако не треба да брину, јер се свака златара у граду сигурно снима унутра, а можда чак и напољу, ако су власници баш добро сакрили направе за посматрање. Видео надзор, такође је уочен испред неколико мењачница и залагоница у Јеврејској, који су, као и златаре, најчешће мете горепоменутих крадљиваца, али мало већег калибра.
Након локала чија је делатност нешто ризичнија, камере у Јеврејској улици уграђене су испред неколико апотека, потом сервиса мобилних телефона и продавнице беле технике, као и на улазу једне пекаре. Занимљиво је да ријалити посматрања нема у близини неколико кафића и књижара, чак ни код једног градилишта где уградња видео надзора тренутно није могућа, а ако питате грађевинце вероватно није ни потребна, јер да воле да се снимају сигурно би постали учесници неке верзије Трумановог шоуа.
Дакле, ко год се не налази на списку познатих личности или, пак, оних којима је потребна велика количина пажње како би издржали дан, сигурно не воли поменуте сигурносне камере, односно видео надзор - на сваком кораку. Тако нису само јавна предузећа организације које могу да обезбеде град, него и физичка и правна лица којима је стало да свака длака на глави остане на свом месту, те да због могуће крађе или насиља, осигурају дом, али и сопствене животе.
Међутим, код нас је и тај вид обезбеђивања грађана постављен мало другачије, те је отишао у другу крајност. Улице скоро сваког града на свету претворене су у својеврстан филмски студио у којем улични шетачи могу да вежбају свој ход као на модној писти. Уколико немају амбиције да постану манекени или топ-модели, грађани и грађанке широм света, свакако бесплатно учествују у орвеловском ријалитију који тренутно нико не гледа, али судећи по свој техници која је постављена око свих обичних смртника, склапају малу слагалицу страве, где је сваки корак запажен, док не дође време постављања видео надзора у најбољој могућој резолуцији, када ће моћи да се запази свака бора, длака или трептај.
Грађани, иначе, постављају камере можда чак и без икаквих разлога, из чисте знатижеље, али и због параноје. Култура ријалитија не осликава се само на ТВ екранима, приликом приказивања сулудог и некултурног програма, већ је ушла и у наше сокаке, наша дворишта и домове. Комшије живе у све већем неповерењу, а о стварима и догађајима најчешће чују путем друштвених мрежа, под строгим надзором мале камере на њиховим мобилним телефонима. Контрадикторно је да уградња видео надзора и није баш јефтина, да чак намештање једног таквог система са само једном камером будућег надзорника сопственог ријалитија кошта 350 евра, а ако жели пун пакет ко зна колико ће морати да одреши кесу. Једино што ће му бити бесплатно јесте да се прошета градом, Јеврејском или било којом другом улицом, где ће бити учесник програма, који тренутно нико не гледа или нас, ипак, неко посматра.
Александар Чегар