RIJALITI U CENTRU NOVOG SADA Kamere nas prate po svakom koraku
Na razmaku od svega 750 metara u centru Novog Sada, stotinak kamera, bar iz nekog ugla, snimi svakog prolaznika.
Od nekadašnje zgrade i desetospratnice „Dnevnika”, pa do novih prostorija našeg lista na Bulevaru Mihajla Pupina, postavljeno je više od 95 kamera samo sa spoljne strane, koje se nalaze na vidnom mestu pri ulazu u skoro svaki objekat. Na toj ruti, male i velike naprave za snimanje mogu se najpre uočiti kod Futoške pijace, zatim ispred Sinagoge, kao i izvan i unutar nekoliko banaka sa desne strane Bulevara Mihajla Pupina.
Vozači kao lutke sa snimljenih raskrsnica
Na uglu kod tržnog centra „Promenade”, kao i na raskrsnici kod Hladnjače, na samom izlazu iz Novog Sada, od ove godine su postavljene nove kamere, koje u slučaju saobraćajnih prekršaja, poput brze vožnje ili prelaska na crveno svetlo, beleže registarske tablice motornih vozila, a sistem ih direktno povezuje sa vlasnikom, odnosno vozačem, koji je napravio bilo koji prekršaj. Takve sigurnosne kamere, pre svega, postavljene su zbog bezbednosti svih građana, koji su se već odavno navikli za ovakav vid provere stanja u saobraćaju, kako na raskrsnicama prilikom prelaska pešačkog prelaza, tako i na ostalim prometnim ulicama.
Snimanje raskrsnica uopšte nije novina, kada je reč o ulicama u Novom Sadu, pa se tako procenjuje da na javnim mestima, odnosno ključnim lokacijama u Srpskoj Atini, ukupno postoji više od 2.500 sigurnosnih kamera. Još otkada je pokrenut projekat „Novi Sad - bezbedan grad” sada već davne 2009. godine, Javno komunalno preduzeće „Informatika” pokrivalo je gotovo sve škole, vrtiće i mnoge javne ustanove sa čak 800 kamera širom grada, a kada se njima priključe one za koje je nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova, možemo samo da zaključimo da je taj broj znatno veći.
U ulozi svojevrsnog Velikog brata sada se nalaze i vlasnici gotovo svih firmi i malih preduzeća sa obe strane Jevrejske ulice, pa je tako pultove i ulaze obezbedilo nekoliko ugostiteljskih objekata poput kafića, picerija i prodavnica brze hrane, ali i jedan hotel na uglu sa Gajevom ulicom. Sa leve strane Jevrejske ulice može se primetiti i još jedna ugostiteljska jedinica, odnosno roštiljnica, čiji je lokal, koji je trenutno u pripremi, već obogaćen jednom spravicom za snimanje, što znači da će ćevapi i pljeskavice biti na broju i pre nego što dođu prve mušterije.
U ulici od Norka do Futoške pijace svakako najviše lokala čine butici, koji, osim što snimaju robu i kupce unutra, pomno „prate” i eventualne kradljivce koji bi se zadesili između rafova i kabine za presvlačenje.
Prolaznici su naročito uočeni ispred zlatarskih radnji, kojih i nema mnogo, u odnosu na paralelnu Železničku ulicu, gde svaki drugi lokal pripada nekoj juvelirnici. Šest naprava za snimanje „čuva” zlatare u Jevrejskoj, dok se ispred treće takve radnje ne mogu uočiti kamere sa spoljašnje strane, što je začuđujuće. Radoznali ljudi svakako ne treba da brinu, jer se svaka zlatara u gradu sigurno snima unutra, a možda čak i napolju, ako su vlasnici baš dobro sakrili naprave za posmatranje. Video nadzor, takođe je uočen ispred nekoliko menjačnica i zalagonica u Jevrejskoj, koji su, kao i zlatare, najčešće mete gorepomenutih kradljivaca, ali malo većeg kalibra.
Nakon lokala čija je delatnost nešto rizičnija, kamere u Jevrejskoj ulici ugrađene su ispred nekoliko apoteka, potom servisa mobilnih telefona i prodavnice bele tehnike, kao i na ulazu jedne pekare. Zanimljivo je da rijaliti posmatranja nema u blizini nekoliko kafića i knjižara, čak ni kod jednog gradilišta gde ugradnja video nadzora trenutno nije moguća, a ako pitate građevince verovatno nije ni potrebna, jer da vole da se snimaju sigurno bi postali učesnici neke verzije Trumanovog šoua.
Dakle, ko god se ne nalazi na spisku poznatih ličnosti ili, pak, onih kojima je potrebna velika količina pažnje kako bi izdržali dan, sigurno ne voli pomenute sigurnosne kamere, odnosno video nadzor - na svakom koraku. Tako nisu samo javna preduzeća organizacije koje mogu da obezbede grad, nego i fizička i pravna lica kojima je stalo da svaka dlaka na glavi ostane na svom mestu, te da zbog moguće krađe ili nasilja, osiguraju dom, ali i sopstvene živote.
Međutim, kod nas je i taj vid obezbeđivanja građana postavljen malo drugačije, te je otišao u drugu krajnost. Ulice skoro svakog grada na svetu pretvorene su u svojevrstan filmski studio u kojem ulični šetači mogu da vežbaju svoj hod kao na modnoj pisti. Ukoliko nemaju ambicije da postanu manekeni ili top-modeli, građani i građanke širom sveta, svakako besplatno učestvuju u orvelovskom rijalitiju koji trenutno niko ne gleda, ali sudeći po svoj tehnici koja je postavljena oko svih običnih smrtnika, sklapaju malu slagalicu strave, gde je svaki korak zapažen, dok ne dođe vreme postavljanja video nadzora u najboljoj mogućoj rezoluciji, kada će moći da se zapazi svaka bora, dlaka ili treptaj.
Građani, inače, postavljaju kamere možda čak i bez ikakvih razloga, iz čiste znatiželje, ali i zbog paranoje. Kultura rijalitija ne oslikava se samo na TV ekranima, prilikom prikazivanja suludog i nekulturnog programa, već je ušla i u naše sokake, naša dvorišta i domove. Komšije žive u sve većem nepoverenju, a o stvarima i događajima najčešće čuju putem društvenih mreža, pod strogim nadzorom male kamere na njihovim mobilnim telefonima. Kontradiktorno je da ugradnja video nadzora i nije baš jeftina, da čak nameštanje jednog takvog sistema sa samo jednom kamerom budućeg nadzornika sopstvenog rijalitija košta 350 evra, a ako želi pun paket ko zna koliko će morati da odreši kesu. Jedino što će mu biti besplatno jeste da se prošeta gradom, Jevrejskom ili bilo kojom drugom ulicom, gde će biti učesnik programa, koji trenutno niko ne gleda ili nas, ipak, neko posmatra.
Aleksandar Čegar