Рација 1942. године: Дани када је смрт текла улицама Бачке, Дунавом и Тисом

Био је то један од најстрашнијих злочина против цивилног становништва Срба, Јевреја и Рома на овим просторима како по начину како је почињен, тако и по масовности. Њихова беживотна тела гурнута су под лед Тисе и Дунава. Овај страшам крвави фашистички пир трајао је од 4. до  29. јануара 1942. године.

Историјске услове који су prеthodili овом злочину, а и сам ток злогласне рације,  за “Дневник” појашњава директор Историјског архива града Новог Сада, историчар Петар Ђурђев.

После пуча, 27. марта 1941. године, мађарски Генералштаб је убрзао припреме за напад на Југославију. Мађарски државни врх заузео је становиште да је Краљевина Југославија, међународноправно гледано, престала да постоји проглашењем такозване Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године, због чега је, противно међународном праву и уговорним обавезама, извршио напад у ноћи између 10. и 11. априла. Три корпуса Треће армије, с око 80.000 војника, започела су заузимање Бачке. Власт је преузела Војна управа, док су немачки фолксдојчери и мађарски немзетери, као пета колона, масовно вршили саботаже и потпомагали напредовање непријатељске војске.

Приликом запоседања Бачке, мађарска војска је убила више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 је било изложено свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба о протеривању свих лица која су насељена у Бачкој после 30. октобра 1918. године. Том акцијом било је погођено више од 20.000 људи. На опустела имања започело је насељавање маћарских породица из Буковине, Молдавије и Босне.

Због неуспеха депортовања протераних лица у окупирану Србију и такозвану Независну Државу Хрватску, на простору Бачке и Барање је формирано 13 логора за цивилно становништво.

Сматрајући Бачку мађарском територијом и назвавши је Делвидек (Јужни крајеви), војне власти су спроводиле мобилизацију становништва одговарајућег доба ради служења војног рока. Резервисти су мобилисани у посебне радне јединице (мункаше).

Успостављени систем националне неравноправности није се односио само на Србе већ и на Јевреје. Њима је наметнут обавезан принудни рад, а истовремено су и финансијски израбљивани под паролом обавезних новчаних поклона мађарској држави.

Током последња три месеца 1941. године судови у Бачкој су одржали низ процеса по кратком поступку и донели бројне смртне пресуде. Осим молбе за увођење низа превентивних мера у граду, повећање броја полицијских детектива, изградњу масовне мреже система повереника и доушника државне безбедности, и Зомбори предлаже спровођење опсежне рације у целом рејону Дунава и Тисе, што Политичко одељење Главне капетаније у Будимпешти је 8. новембра 1941. године и предлаже министру унутрашњих послова.

Постојање фабриковане приче о масовном устанку у Бачкој, који је требало да букне на српски Божић, дакле 7. јануара 1942, на свој начин потврђују и следећа два документа. Први, који је сачињен на основу изјава чланова мађарске владе 25. фебруара 1942. године, показује да они измишљају како је 7. јануара исте године једна група устаника из Баната прешла у Бачку јер су тада увелико знали тачан датум већ одиграног сукоба између окупаторских снага и бораца Шајкашког партизанског одреда, 4. јануара 1942. Други документ износи напомену великог жупана Новог Сада који је,17. јануара 1942. године пред окупљеним новосадским Србима рекао да је очекивана побуна букнула три дана раније од планираног датума, захваљујући појачаној контроли власти. Осим тога, наравно, није потребно посебно наглашавати да се у оба случаја свесно игнорише чињеница да се 4. јануара није радило о подизању побуне, још мање устанка широких размера, већ о сукобу који је настао случајним сусретом окупаторског извиђачког одреда с припадницима Шајкашког партизанског одреда, јединог партизанског одреда на територији Бачке.

У сукобу са слабо наоружаним партизанским одредом, састављеним од четрдесетак бораца (свега 17 пушака и 20 бомби), 4. јануара 1942. године на Пустајићевом салашу у околини Жабља, бројније мађарске снаге су га релативно брзо разбиле и нанеле му велике губитке. Истога дана долази до састанка између министра унутрашњих послова Ференца Керстеш Фишера, министра народне одбране Барта Кароља и начелника мађарског генералштаба генерал- пуковника Ференца Sombathеljija, на којем се доноси закључак да се у Шајкашкој спроведе Рација.

Начелник Генералштаба је после примања извештаја о сукобима код Жабља покренуо предвиђени оперативни план. За команданта акције је поставио генерала Ференца Фекетехалми-Цајднера, а овај је за команданта операције одредио пуковника Ласла Деака.

Рука правде

После завршетка рата, рука правде стигла је поједине учеснике и организаторе тог злочина у Шајкашкој, Новом Саду, Срборбрану и Бечеју. Војни суд Треће југословенске армије је 1. новембра 1945. године у Новом Саду осудио на казну смрти вешањем Гезу Баторија и др Јожефа Кењекија, а на казну смрти стрељањем др Леа Деака, Милана Л. Поповића, Ђулу Крамера и Ђулу Зомборија.

Пресудом Врховног суда Војводине од 31. октобра 1946. године, на казну смрти су осуђени: Ференц Фекетехалми-Цајднер (јавно вешање у Жабљу), Јожеф Граши и Мартон Зелди (јавно вешање у Новом Саду), Ференц Sombathеlji, Лајош Гал, Ерне Бајшаи, Миклош Нађ, Ференц Бајор и Пал Перепатић (стрељање).

Четвртог јануара, истога дана када је дошло до сукоба, део мађарског становништво Чуруга и Жабља, али и осталих шајкашких места, чувши да се воде „огорчене борбе с добро наоружаним” партизанским бандитима, одмах је био наоружан, а формирани су и одбори који су имали задатак да се обрачунају с нелојалним и незахвалним Србима. Истог дана у Чуругу је ухапшено, убијено и под лед бачено 25 највиђенијих Срба и Јевреја који су, по оцени Одбора за рацију, имали најнепосреднију везу с оружаним устанком. Првог дана под удар рације дошао је и сам Жабаљ као среско средиште.

Већ 5. јануара 1942. године мађарске војне власти спровеле су значајнију концентрацију својих снага у Новом Саду и Шајкашкој. Тако је команда 15. пешадијске бригаде, с генералштабним пуковником Јожефом Грашијем на челу, премештена из Сомбора у Нови Сад, док је наредбом начелника Генералштаба Ференца Sombathеljija батаљон Двадесетог пука распоређен у околину Жабља. За главнокомандујућег у Рацији одређен је, не случајно, Ференц Фекетехалми-Цајднер, командант Петог домобранског корпуса, а за главног оперативца пуковник Ласло Деак, командант Деветог пешадијског пука. Фекетехалми-Цајднер, неоспорно немачки човек и високи мађарски официр, имао је задатак да спроведе рацију, тј. унапред испланирану акцију десрбизације, али и да отпочне радикалније решавање јеврејског питања, не само на тим просторима већ и у читавој Мађарској.

Власти су у рацији ангажовале око две хиљаде војника и жандарма, поред наоружаног локалног становништва. Центар за руковођење рацијом у Шајкашкој био је у Жабљу, где су се већ 5. јануара окупили, осим Ласла Деака и команданта жандармеријских снага Гезе Баторија, опуномоћеник Друге Д подгрупе мађарског Генералштаба за вођење истраге против комуниста у Јужним крајевима Ференц Фоти, али и највиши представници цивилне власти: велики жупан Бач-Бодрошке жупаније Лео Деак и поджупан Ерне Бајшаи.

Посебно је под удар дошао Жабаљски срез и сам Жабаљ као среско седиште, али и Чуруг и места Тителског среза. Готово сви виђенији Срби и Јевреји тих места страдали су јер су имали снажног утицаја на локално становништво. Међу првима су страдали, не случајно, свештеници, учитељи, лекари, бивши југословенски страначки прваци, али и занатлије, трговци и виђенији српски и јеврејски домаћини, који с Народноослободилачким покретом нису имали готово никакве везе. Међу жртвама рације нашао се и известан број чланова породица и родбине погинулих и ухапшених бораца Шајкашког партизанског одреда и оних за које се знало да су били борци, или су били у бекству. Шајкашка села остала су готово без иједне јеврејске породице, које су у највећем броју биле трговачке, али су и многе богате српске породице, после злостављања, убијене и бачене под лед Тисе, а њихова имовина немилосрдно опљачкана. Трагичност рације у Шајкашкој ипак најбоље потврђује број од преко 2.500 убијених њених житеља. Мађарско станов-

ништво шајкашких села, уз помоћ војске и жандармерије, предвођено највиђенијим личностима у селу, о чему сведоче састави месних одбора за рацију, на основу припремљених спискова, извршило је невиђени злочин према својим дојучерашњим комшијама. У ликвидацијама су на видело избили, не само национална и верска нетрпељивост већ и елементи личне освете и зависти, али и пакости и жеља за личним богаћењем на рачун имућнијих Срба и Јевреја. У Рацији у шајкашким селима, осим месне сиротиње, учествовала је и аграрна из околних села, па чак и из Темерина, Аде, Мола, Бачког Петровог Села.

Мађарске власти су признавале да се имовина жртава пљачкала и развлачила. Тако је др Лео Деак почетком фебруара 1942. године обавештавао Министарство за снабдевање да су многе српске куће, после чистки, остале без станара и надзора, а у њима велике количине хране и да је на непознато место однето више од двадесет тона хране, и то само из Чуруга и Госпођинаца. И сам се жалио вишим инстанцама на то да он није био у могућности да својим ауторитетом спречи ту пљачку и развлачење имовине.

Јануарском рацијом у Шајкашкој била су обухваћена готово сва села у којима је српско становништво било доминантно. У појединим местима документована су одлучна одбијања локалних Мађара и Немаца да учествују у геноцидном плану Хортијеве војске.

И поред тога што је рација у Шајкашкој однела више од 2.500 њених житеља, мађарске власти нису биле сасвим задовољне резултатима предузетих мера и ефектима које су постигли. Да би наставили започети злочин и довршили свој паклени наум, измислили су нове разлоге за проширење рације, а то им је послужило и као аргумент приликом уверавања немачког Рајха да Мађарска, због неопходности великог војног ангажовања својих снага на просторима Бачке, не може у потпуности да задовољи захтеве Немачке за већим ангажовањем мађарских трупа на Источном фронту.

У том смислу, 12.јануара 1942. године, на састанку у Будимпешти, расправљало се остању у Шајкашкој. Састанку су, између осталих, присуствовали министар унутрашњих послова Ференц Керестеш-Фишер, министар одбране Карољ Барта и шеф Генералштаба Ференц Sombathеlji. Реферишући о збивањима у Шајкашкој, Ференц Фекетехалми-Цајднер је истакао да су истраживања потврдила да су се партизански бандити после оружаног устанка у Шајкашкој повукли и да се скривају у градовима, да је становништво наоружано те да је потребно детаљно прочешљавање.

Комшије потказивале,али и спасавале

Приликом извођења Рације забележени су бројни примери потказивања комшија, али и примери спасавања неких српских породица од стране својих суседа Мађара. Тако је новосадског велепоседника Саву Вујића спасао његов домар Иштван Балог, а познатог новосадског штампара Арсу Ивковића кућна помоћница Ана Палинкаш.

У вези с тим, истога дана је донета одлука да се рација прошири и на Нови Сад. Само неколико дана касније, Sombathеlji је издао наредбу да се и Нови Сад детаљно подвргне прочешљавању. На послератном суђењу ратним злочинцима, он је изјавио да је наредбу донео на основу изричитог тражења министра унутрашњих послова, а у циљу неутралисања српских четничких и комунистичких нереда у Бачкој, али ће наредни догађаји показати да је његова одлука била веома трагична и за јеврејско становништво. Будући да су личности које су донеле ту одлуку биле пронемачки оријентисане и да је Мађарску половином јануара 1942. године посетио начелник немачке врховне команде фелдмаршал Вилхелм Кајтел, разумљиво је зашто се Рација проширила и на Нови Сад и зашто су предузете одлучне мере у такозваном коначном решењу јеврејског питања. Разуме се да се такве одлуке нису могле донети без знања и сагласности самог регента Хортија.

Наредбом је одређена и зона војног деловања, која је обухватала Стари Бечеј – Србобран – Пашићево – Бачки Петровац – Гајдобру –Товаришево – Паланку, уз контролу Дунава и Тисе и, посебно, Новог Сада.

У припремама за рацију у Новом Саду, Ференц Фекетехалми-Цајднер је 19. јануара 1942. године у Србобрану одржао посебно војно саветовање. Том приликом је за главнокомандујућег Новосадске рације именовао Јожефа Грашија, дотадашњег команданта Тринаесте бригаде у Сомбору. Саветовању је присуствовао и Ласло Деак, који је присутнима пренео своја искуства из рације у Шајкашкој.

Међу лешевима и деца

Наводећи прецизно социјалну, полну и старосну структуру жртава, Звонимир Голубовић је у својој књизи „Рација у Јужној Бачкој” утврдио да је смрт под леденом кором Дунава нашло и 165 деце. У једном строго поверљивом писму од 23. јануара, велики жупан Петер Фернбах упозоравао је Јожефа Грашија да су он и градоначелник Миклош Нађ, обилазећи град, међу лешевима приметили и једну девојчицу која је имала мање од десет година. Молио га је, том приликом, да барем деца буду поштеђена тог масакра и да мађарска војска то више не чини јер се тиме каља част и образ мађарског војника.

Нови Сад је већ следећег дана био блокиран и рација је фактички отпочела. Проширење рације на Нови Сад догодило се и због тога што је тај град био културно-национални центар Српства у Бачкој, али и због чињенице да је у њему живела најбројнија и најбогатија јеврејска заједница на просторима такозваних Јужних крајева. Репресивнији однос према Јеврејима, до којег је дошло у Новосадској и Старобечејској рацији, несумњиво је подстакнут од Рајха, који је сматрао да Мађари према Јеврејима воде млаку и неодлучну политику. У послератном исказу Јаноша Кењереша, учесника Рације и ђака жандармеријске школе из Сексарда, пише: „Имали смо налог да у граду поубијамо све Јевреје. Од Срба је требало поубијати све оне који нису знали перфектно мађарски и који раније нису били аустријски или хонведски официри”. Ђула Крамер је после рата потврдио да се по питању новосадских Јевреја није могло ништа учинити јер су одлуку донеле више инстанце.

О ставу немачког становништва према Рацији у Новом Саду готово да нема података. Јасно је да су најрадикалнији Немци подржавали масовну ликвидацију Јевреја, али је остало непознато да ли су у томе непосредно учествовали. С обзиром на то да су у Легити-

мационом одбору, поред Мађара била и двојица Немаца (др Рихард Дернер, гаулајтер за јужну Бачку и адвокат Људевит Кекс), вероватно је да су Немци надзирали мађарску акцију обрачуна с јудео-бољшевичком опасношћу. Према послератном сведочењу новосадског полицијског саветника у време Рације др Јожефа Кењерија, Јевреји су, наводно, скривали око тридесет милиона пенга, које су им послали Руси за потребе финансирања комунистичког устанка, те их је из тих разлога требало најстроже казнити.

Окупационе власти придавале су велики значај Новосадској рацији. О томе сведочи и долазак самог Фекетехалми-Цајднера и његовог штаба у Нови Сад 20. јануара 1942. године да би на лицу места контролисали и усмеравали догађаје. У ноћи између 20. и 21. јануара, војска је блокирала град и тако спречила сваки излазак из њега. Град је био излепљен плакатима на којима су се Новосађанима давала упутства како да се понашају у наредним данима. Све радње морале су бити затворене, сем оних за снабдевање намирницама. На снагу је ступила забрана саобраћаја, слушање радија, точење алкохола и друго. Сва јавна места – биоскопи, позоришта и слично, била су затворена, а јавне мензе су радиле само од 8 до 12 часова. Цркве су морале бити затворене, а забрањено је и звоњење. Прозори на кућама морали су бити затворени, с навученим завесама, капије закључане и обавезно отваране само лицима која су вршила претрес, а најстроже је кажњавано примање непознатих лица у кућу. Јожеф Граши, који је био аутор текста објаве, истакао је да ће се пријаве о крађи и насиљу на лицу места извиђати, а кривци ставити пред преки суд. Догађаји наредних дана, међутим, потврдиће да се радило само о обичној фарси. Истога дана, Граши је издао и наредбу о смртној казни за сва лица која буду ухваћена да скривају оружје, муницију и експлозив.

Страдања свештеника

По бројним извештајима мађарских локалних органа власти, и пре рације често је било истицано да православно свештенство у Шајкашкој има предводничку улогу и да је, поред учитеља, основни носилац бунтовништва и подстрекач немира. Зато није случајно да су у рацији страдали свештеници: протојереј жабаљски Милош Катић, жабаљски пароси Чедомир Еремић и Георгије Живанов, чурушки свештеници Бранко Вакањац и Павле Костић, протојереј из Ђурђева Анђелко Грбић са супругом Олгом, протопрезвитер мошорински Светозар Влашкалић, свештеник госпођиначки Јован Виславски и други.

Град је био подељен на рејоне, а рацију су изводиле појединачне патроле, најчешће предвођене домаћим Мађарима, који су добро познавали прилике у својој улици. На основу унапред припремљених спискова за ликвидацију и процене самих патрола о сумњивости појединих лица, отпочело је крвопролиће и у Новом Саду. Они који су сматрани сумњивим лицима одвођени су пред Легитимациони одбор, у тадашњи Дом левенте (данашњи Соколски дом), од којег је зависила судбина многих Новосађана. На такав начин је легитимисано више од 20.000 грађана.

Први дани рације, упркос жртвама, нису задовољили очекивања њених организатора, због чега је у ноћи између 22. и 23. јануара инсцениран сукоб с наводним бунтовничким елементима. Преносиле су се вести о двојици убијених хонведа, а „рањени” војници представљени су својим саборцима завијених глава, руку и ногу, све у намери да мађарске војнике подстакну на одлучујући обрачун с непоћудним Србима и Јеврејима. Тај догађај и претерано точење алкохола, који се пио уз чај и делио војницима јер је било веома хладно, утицали су на то да се трећи дан рације заврши с највише жртава. Многе јеврејске и српске породице остале су готово без иједног члана. Под удар су дошли богатији јеврејски трговци, занатлије, лекари, адвокати, а међу Србима су највише страдали интелектуалци, ђаци, студенти, занатлије и трговци. У броју од 1.253 жртве рације су и познате личности: угледни војвођански демократа др Милош Бокшан, др Игњат Павлас, који је 1918. године дочекао српску војску као ослободиоце, новосадски лекар Јеврејин Матија Сатлер, сликар Богдан Шупут и многи други. Од мноштва трагичних судбина које су забележене у елаборату о злочинима мађарских окупатора 1941–1944. године, својом трагичношћу се издваја страдање породице Јелене Јовандић, која је у Рацији изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да после рата изјави: „Ја не знам ко је убио моје синове јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали.”

У Новом Саду, као и у Шајкашкој, део мађарског локалног становништва узео је активног учешћа у рацији, најчешће ради пљачке имовине страдалих. Многи новосадски станови и куће остали су без својих власника, а у њих су се уселили нови станари. Тако се, на пример, у кућу лекара Сатлера, у самом центру Новог Сада, пошто су му страдале и супруга и ћерка, такође лекар, уселио др Јожеф Кењеки, саветник за контролу странаца у новосадској полицији. Истина, после рата, тај „врли службеник” се правдао да се уселио у кућу која је била готово празна, а сва имовина опљачкана.

Масовно убијање у Новом Саду обустављено је 23. јануара у поподневним часовима. Становиштву је било запрећено да ће после евентуалних нових немира и пуцања на мађарске војнике, бити стрељано двадесет талаца и да ће поново бити заведено ванредно стање.

Протести против рације

Мада је већи део мађарског становништва одобравао жељу власти да спроведе такозвану пацификацију, заведе мир и отклони бољшевичко-четничку и јеврејско-масонску заверу и опасност, забележени су и примери протеста против рације. Тако је једна радничка делегација Новог Сада 28. јанауара посетила економског саветника Ласла Терека и упутила му протест због масовних злочина у време рације, захтевајући да се кривци за страдање невиних жртава што строже казне, изражавајући и бојазан за своју судбину уколико дође до коренитих промена на светским ратиштима.

Тај документ показује да је рација извршена по налогу краљевске владе и да су у њој страдале невине жртве, иако се званично тврдило да су за рацију одговорни непоуздани и подривачки елементи, који су пуцали на мађарску војску и тако је изазвали на одлучнији обрачун са свима који нису желели да живе у миру на овим просторима.

Међутим, и после новосадских догађаја, уследио је наставак рације у Бачкој. Као да мађарске окупационе власти нису биле у потпуности задовољне оним што је учињено и постигнуто. Под удар је наредних дана дошао и Србобран. У поређењу с другим местима, у Србобранској рацији страдало је четворо Срба, али је велики број мештана прошао кроз Легитимациони одбор и различита малтретирања и злостављања домаћих Мађара.

У време када је демократска јавност дизала глас против масовних ликвидација станов-ништва Бачке, уследио је обрачун с нелојалним грађанима мађарске државе и у Старом Бечеју, који је трајао од 26. до 29. јануара 1942. године. Користећи се искуствима из Рације у јужној Бачкој и Новом Саду, власти су донеле одлуку да се у Старом Бечеју изврши коначан обрачун с јудео-бољшевичком опасношћу, али и са свим великосрпским елементима. Највише људи је страдало на Светог Саву, а најмасовнија убијања извршена су на ушћу Бачког канала у Тису, где су жртве, као и у Шајкашкој и Новом Саду, бацане под лед. Као и у Новом Саду, највише су страдале имућније јеврејске и српске породице.

Мађарска такозвана пацификација Јужних крајева коначно је завршена 30. јануара 1942. године, када је Ференц Sombathеlji издао наредбу о обустављању делатности органа унутрашње безбедности у Бачкој и када је укинута заједничка команда, а све војне јединице добиле задатак да се повуку у своје гарнизоне, у циљу успостављања мирнодопског система. Биланс и консеквенце те „пацификације” биле су више него трагичне. По непотпуним историјским истраживањима, Бачка је остала без близу четири хиљаде својих житеља, највише Срба (2.578) и Јевреја (1.068). Сви они били су жртве једне неразумне и геноцидне политике окупатора, која га је учинила историјски одговорним за масовна страдања српског и јеврејског становништва на просторима Бачке. Тачан број жртава у рацији у Бачкој никада није утврђен.

  Припремио: Петар Ђурђев



Извори: Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој, Нови Сад 1990;Драго Његован, Рација: III група масовних злочина, Нови Сад 2008; група аутора, Нови Сад у рату у револуцији, књига 1, Нови Сад 1976; Александар Касаш, Мађари у Војводини 1941-1946, Нови Сад 1996.