ПРИПАДНИЦА КОБРИ ДОНИРАЛА 70 ОДСТО ЈЕТРЕ КОЛЕГИ Иако није успела да га спаси, Тамара би ОПЕТ ИСТО УРАДИЛА: Његова породица постала је и моја (ФОТО)

Угрозила је сопствени да би сачувала туђи живот! Прошло је тачно годину дана од када је била операција, иако њеног колеге више нажалост нема, Тамара каже да би кроз све прошла поново.

Пре годину дана Тамара Моровић, припадница Кобри, упустила се у неизвесну операцију како би своме колеги дала шансу за нов живот. Нажалост, иако је операција прошла добро, њен колега је преминуо.

Одлуку да донира део јетре Душану Кушковском, који је боловао од аутоимуне болести - примарног склерозирајућег холонгитиса, каже да је донела веома брзо, мислећи само на његове две ћерке.

Пратила сам његову ситуацију, био је болестан и требало је да добије јетру. Чекали су у Бечу. Када му је речено да, зато што ми нисмо у Европској унији, не може да добије јетру и да мора да се врати са живим донором, одмах сам се распитала какве последице то може имати по моје здравље. Знам да се јетра регенерише, али сам морала да видим и какве су последице, јер живим сама са дететом, радим у специјалној јединици, да ли ћу моћи све да постигнем ако донирам јетру. Видим да се ја враћам веома брзо у нормалу и донесем одлуку, каже Тамара.

Након опсежних анализа и прикупљања документације, одлазе у Беч. Због Тамариних компликованих жучних канала одбијају да ураде трансплатацију, након чега се она и Душко одлучују да покушају да изврше трансплатацију јетре у Турској.

Свој живот ставила на коцку да помогне другоме

Када су нас одбили у Бечу, рекла сам - још боље, идемо у Турску! Тамо су ионако најбољи лекари. Скоро годину дана трајала је агонија док смо чекали операцију. Он је био час добро, час није, али је био срећан што неко може да му да шансу за нови живот. Отишли смо у Турску, били смо смештени у хотел и сваки пут излазили када су нас позивали. Оперисани смо 26. априла, прича Тамара.

Међутим, уместо 4 сата, моја операција трајала је 8 сати. Од пола осам ујутру до четири поподне. Његова је мало касније. Тек сам касније схватила колики је ризик био! Али то сам започела, ја сам јака и физички и психички, издржаћу ја то, а он ће преживети, вратиће се својој породици... Али моја мајка сада седи и гледа са њима ово. А ја сада имам њих и мислим да би он био пресрећан, прича Тамара кроз сузе.

Нажалост, Душан је живео само месец и по дана.

Већ 4. маја Душан је враћен на интензивну негу, зато што су цурили жучни канали. Уведен је у вештачку кому, бринули су да не одбаци јетру, међутим, јетра је добро радила. Он је добио 70 одсто моје јетре. Ја сам хиперактивна, па је и јетра тако радила и било је супер. Међутим, почели су да му отказују и срце и плућа, убачен је у кому... Надали смо се да ће наћи решење за њега, али узалуд. Једно унутрашње крварење је преживео, друго такође, и на крају је преминуо 8. јуна, прича Тамара кроз сузе.

Губитак пријатеља није крај ове приче, већ почетак новог поглавља. Душанова породица постала је и њена, а Тамарин храбри чин мост који их повезује.

Душанови најближи ме присвајају као најрођенију, а и ја њих. Његова супруга ми често говори да сам им подарила најлепшу годину у животу. Сваки дан им је био поклон, откако сам им вратила наду. Макар смо покушали да заједно дотакнемо циљ. Није мала ствар кад ти неко у најтежој ситуацији понуди руку и искрено обећа да ће дати све од себе. Бар сам их усрећила годину дана. Бар сам им вратила наду. Само ми је жао што Душана нема, он би најбоље разумео шта ми се десило, испричала је Тамара раније.

Данас би, како каже, све исто урадила, и своју причу прича како би људи схватили важност донирања органа и како би били бољи једни према другима.

Дневник/Блиц