PRIPADNICA KOBRI DONIRALA 70 ODSTO JETRE KOLEGI Iako nije uspela da ga spasi, Tamara bi OPET ISTO URADILA: Njegova porodica postala je i moja (FOTO)

Ugrozila je sopstveni da bi sačuvala tuđi život! Prošlo je tačno godinu dana od kada je bila operacija, iako njenog kolege više nažalost nema, Tamara kaže da bi kroz sve prošla ponovo.

Pre godinu dana Tamara Morović, pripadnica Kobri, upustila se u neizvesnu operaciju kako bi svome kolegi dala šansu za nov život. Nažalost, iako je operacija prošla dobro, njen kolega je preminuo.

Odluku da donira deo jetre Dušanu Kuškovskom, koji je bolovao od autoimune bolesti - primarnog sklerozirajućeg holongitisa, kaže da je donela veoma brzo, misleći samo na njegove dve ćerke.

Pratila sam njegovu situaciju, bio je bolestan i trebalo je da dobije jetru. Čekali su u Beču. Kada mu je rečeno da, zato što mi nismo u Evropskoj uniji, ne može da dobije jetru i da mora da se vrati sa živim donorom, odmah sam se raspitala kakve posledice to može imati po moje zdravlje. Znam da se jetra regeneriše, ali sam morala da vidim i kakve su posledice, jer živim sama sa detetom, radim u specijalnoj jedinici, da li ću moći sve da postignem ako doniram jetru. Vidim da se ja vraćam veoma brzo u normalu i donesem odluku, kaže Tamara.

Nakon opsežnih analiza i prikupljanja dokumentacije, odlaze u Beč. Zbog Tamarinih komplikovanih žučnih kanala odbijaju da urade transplataciju, nakon čega se ona i Duško odlučuju da pokušaju da izvrše transplataciju jetre u Turskoj.

Svoj život stavila na kocku da pomogne drugome

Kada su nas odbili u Beču, rekla sam - još bolje, idemo u Tursku! Tamo su ionako najbolji lekari. Skoro godinu dana trajala je agonija dok smo čekali operaciju. On je bio čas dobro, čas nije, ali je bio srećan što neko može da mu da šansu za novi život. Otišli smo u Tursku, bili smo smešteni u hotel i svaki put izlazili kada su nas pozivali. Operisani smo 26. aprila, priča Tamara.

Međutim, umesto 4 sata, moja operacija trajala je 8 sati. Od pola osam ujutru do četiri popodne. Njegova je malo kasnije. Tek sam kasnije shvatila koliki je rizik bio! Ali to sam započela, ja sam jaka i fizički i psihički, izdržaću ja to, a on će preživeti, vratiće se svojoj porodici... Ali moja majka sada sedi i gleda sa njima ovo. A ja sada imam njih i mislim da bi on bio presrećan, priča Tamara kroz suze.

Nažalost, Dušan je živeo samo mesec i po dana.

Već 4. maja Dušan je vraćen na intenzivnu negu, zato što su curili žučni kanali. Uveden je u veštačku komu, brinuli su da ne odbaci jetru, međutim, jetra je dobro radila. On je dobio 70 odsto moje jetre. Ja sam hiperaktivna, pa je i jetra tako radila i bilo je super. Međutim, počeli su da mu otkazuju i srce i pluća, ubačen je u komu... Nadali smo se da će naći rešenje za njega, ali uzalud. Jedno unutrašnje krvarenje je preživeo, drugo takođe, i na kraju je preminuo 8. juna, priča Tamara kroz suze.

Gubitak prijatelja nije kraj ove priče, već početak novog poglavlja. Dušanova porodica postala je i njena, a Tamarin hrabri čin most koji ih povezuje.

Dušanovi najbliži me prisvajaju kao najrođeniju, a i ja njih. Njegova supruga mi često govori da sam im podarila najlepšu godinu u životu. Svaki dan im je bio poklon, otkako sam im vratila nadu. Makar smo pokušali da zajedno dotaknemo cilj. Nije mala stvar kad ti neko u najtežoj situaciji ponudi ruku i iskreno obeća da će dati sve od sebe. Bar sam ih usrećila godinu dana. Bar sam im vratila nadu. Samo mi je žao što Dušana nema, on bi najbolje razumeo šta mi se desilo, ispričala je Tamara ranije.

Danas bi, kako kaže, sve isto uradila, i svoju priču priča kako bi ljudi shvatili važnost doniranja organa i kako bi bili bolji jedni prema drugima.

Dnevnik/Blic