Приче из Музеја Војводине - Фреске из римске гробнице

Реч је о ал фреско техници, односно сликању пигментима по влажном малтеру и посебној врсти уметности која украшава унутрашње стране гробница. Међу најлепшим предметима у археолошком делу сталне поставке Музеја Војводине у Новом Саду налазе се фреске из римске гробнице у којој је био сахрањен брачни пар, а које потичу с краја трећег и почетка четвртог века. Стручњаци су сигурни да супружници нису сахрањени пре 330. године јер је у гробници пронађен новац са натписом „Урбс Рома“, који је те године почео да се кује, а на основу тог натписа утврдили су где се налазила та ковница и када је израђивала ту врсту новца.

Као што је случај с већином битних открића, и до овог се дошло случајно, у току пољопривредних радова 1965. године, у атару Бешке на археолошком локалитету Брест. Археолошка ископавања, спроведена од 1967. до1974. године, показала су да је та гробница чинила део велике римске некрополе (гробља) која се простирала на 3.500 метара квадратних. У античко време та некропола је била смештена у пограничној зони, између утврђења Кузум на Петроварадинској стени и Акуминкум у Старом Сланкамену, у непосредној близини римског пута, поред Дунава који је у то време био од изузетног стратешког значаја. Некропола је истражена у целини, утврђене су њене границе, али није нађено оближње насеље у којем су живели људи који су сахрањени на том простору.

Према речима помоћника директора и вишег кустоса археолога у Музеју Војводине мр Тијане Станковић Пештерац богати људи тог доба су током живота унајмљивали уметника, који је био задужен за осликавање гробнице по њиховим жељама.

- Очуване су предња и задња и две бочне стране гробнице, а постојао је и кров – објашњава Тијана Станковић Пештерац додајући да се детаљном анализом крајњег почивалиста људи тог доба може сазнати много. - Неуједначеност начина сликања и стила фреске гробнице открива да није реч о делу само једног уметника. Њихов садржај показује устаљен начин осликавања, што није неуобичајено јер је још од најстаријих времена зидно сликарство у гробницама имало утврђен начин израде, док је конструкција гробнице често диктирала величину орнамената и мотива. Бешчанске фреске рефлектују класични распоред представа: на чеоном делу приказан је покојник са женом, на источној страни митолошка бића која га уводе у загробни живот, а на дужим странама представљене су сцене у вези са овоземаљским и загробним животом.

Археолози са сигурношћу могу да кажу да је реч о имућним супружницима, јер су, пре свега имали новца да плате израду гробнице, што су и нагласили цртежом на ком је представљен “рог изобиља“ (рог или корпа пуна различитих плодова), али и зато што су били одевени у раскошну одећа.

- Покојник је обучен свечану одећу - дугачку белу тунику са пурпурним огртачем на рамену прикопчаним крстастом фибулом (предмет сличан брошу), типичном за римску мушку одећу у 4. веку – каже Тијана Станковић Пештерац додајући да је лице женске фигуре нажалост оштећено али се назире да на глави има сиви турбан и обучена је у дугу жућкасту далматику.

На источној, супротној страни гробнице приказане су три младе жене, односно богиње тзв. суђаје.

- Оне држе вагу, вретено и свитак хартије што упућују на то да оне одређују судбину човека – појашњава Тијана Станковић Пештерац. - У грчкој и римској митологији с познате три суђаје, Атропос, која вагом одмерава грехе и добра дела покојникова, те Лахесис која на свитку хартије има исписану судбину човека и Клото, која помоћу вретена преде нит живота и пресеца га кад одреди час смрти.

Две дуже, бочне стране приказују сцене из свакодневног и загробног живота, а јављају се и класични елементи римског сликарства.

- Јужна страна гробнице у доњем делу приказује четири фигуре које представљају пратњу покојника, а према одећи и начину њиховог приказа могу се тумачити и као симболи четири годишња доба – истиче Тијана Станковић Пештерац. - Млада жена, достојанствена и озбиљна, одевена по моди виших друштвених слојева тог доба, у рукама носи корпу са жућкастим плодовима, а младићи су такође приказани с мрежастом заставицом и гроздом, купастим пехаром и крчагом, те плавим послужавником са пецивом. Северна страна подељена је у три зоне, од којих се у доњој налазе прикази мермерних плоча оивичених црном траком, средња зона подељена је у квадрате, а горња има приказе три пауна. Заједно са мотивима цвећа, венаца, корпи са плодовима, пауни могу да симболишу бесмртност и васкрсење и служе да утеше људе да смрт не значи нужно и крај.

Тајна ореола трију богиња

Како објашњава Тијана Станковић Пештерац необично је што су главе три богиње Атропос, Лахесис и Клото оивичене ореолима који су као хришћански симбол светости, преузети од паганских народа око 340. године.

- Такав приказ можемо да тумачимо на два начина – откива Тијана Станковић Пештерац. - По првом, реч је о комбинацији паганске и хришћанске митологије што не треба да зачуди јер су Римљани били изузетно склони мешању религија и култова, док према другом ореол се може тумачити као чист пагански симбол. Међутим, сматрам да је ипак реч о мешању религија, пошто је у тој некрополи нађен прстен који има на себи монограм с прва два слова Христовог имена – „ХИРО“  што нам даје пуно право да верујемо да је покојник био хришћанин.

Време чини своје, па су велелепне фреске, изложену у новосадском Музеју Војводине, сада избледеле и потребно их је реконзервирати што изискује доста новца. Међутим, када то буде урађено јарке боје и ситни детаљи поново ће живнути, а посетиоце вратити у време раскошног римског доба када се о загробном животу водило једнако рачуна као о овоземаљском.

Силвиа Ковач

Фото: Музеј Војводине у Новом Саду