ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Штогла
Не бих се никада сетио речи “штогла” да није сталних реприза на нашим телевизијама. У ствари, поново бих је срео да сам опет морао да читам “Поп Ћиру и поп Спиру” Стевана Сремца као пре неку деценију када сам ту књигу последњи пут прелиставао (целу ноћ) а због потребе једно од моје деце, знате оно: лектира, па заборавило па дај брзо макар најкраће препричај…
Елем, штогла је кључна реч неколико страница те култне књиге, тамо негде у средини радње, онда када је фрау Габријела обавештавала село шта се десило у цркви када су се попови потукли. Каже она (неколико пута) да је онај чувени зуб избијен штоглом. И одмах нас Сремац опомене да она – не говори истину. Јербо, штогла, или штогл, је метални уложак за тучану пеглу. Парче ливеног гвожђа, тучано неко тело у облику лађице, које се грејало на плотни шпорета па онда машицама тако вруће убацивало у пеглу, да би јој (како-тако) сачувало врелину.
Фрау Габријела се сетила штогле јер је она заиста згодна да се њоме неко оплајвази по вилици, али штогла нема шта да тражи у цркви. Штогла је опрема за домаћице, мора да буде при руци само попадијама, још пре оним Ержама и Жужама што су им, као слушкиње, држале кућу у реду и поретку.
Поп Спира је имао друга згодна оружја, рипиде или путире, рецимо, можда неку староставну књигу оковану месингом, а замашну, богомдану да подупреш свој став у свађи нечим чврстим и веродостојним. Никако штоглом, такорећи женском справом. Но, Сремац је био мајстор те је ту урнебесну комедију ојачао и штоглом, иначе једном сасвим споредном справицом измишљеном да би тадашњим ирошима и удавачама оне уштиркане крагне, запонци, оне силне чипке и шлингераји били што лепше испеглани.
Штогл је играо своју улогу (у истрији пегле, не код Сремца) доста кратко. У ствари је само замењивао шапурике, тачније жеравицу од шапурика, којом се обично пунила тучана пегла да би била довољно врела за право пеглање. Прво би се веш, кошуље, подсукње и други шлингерај фајтао, благо квасио прскањем прстима, јер се полувлажно платно боље пеглало. Онда би се тучана пегла напунила жеравицом па би се почело пеглање, дуготрајна а важна процедура јер је свака угледна кућа имала бар неколико ормара пуних разног штафира, мираза, везених пешкира, кошуља, кудељног и памучног платна, капица и крпица, а све је то морало бити прописно испеглано и сложено у сандуке и шифоњере.
Нема више пегли на шапурике, а ни шапурика (развеју их комбајни), сад се веш глача савременим електричним справама или носи у сервис где га оперу и испеглају савремене Ерже, власнице или раднице у малој привреди. Но, повремено нас на (не)важне ствари из прошлих живота подсети нека ТВ емисија или стара књига, коју млади нараштаји не могу у потпуности да разумеју без тумачења.
Павле Малешев
