PREČANSKA LEKSIKA Štogla
Ne bih se nikada setio reči “štogla” da nije stalnih repriza na našim televizijama. U stvari, ponovo bih je sreo da sam opet morao da čitam “Pop Ćiru i pop Spiru” Stevana Sremca kao pre neku deceniju kada sam tu knjigu poslednji put prelistavao (celu noć) a zbog potrebe jedno od moje dece, znate ono: lektira, pa zaboravilo pa daj brzo makar najkraće prepričaj…
Elem, štogla je ključna reč nekoliko stranica te kultne knjige, tamo negde u sredini radnje, onda kada je frau Gabrijela obaveštavala selo šta se desilo u crkvi kada su se popovi potukli. Kaže ona (nekoliko puta) da je onaj čuveni zub izbijen štoglom. I odmah nas Sremac opomene da ona – ne govori istinu. Jerbo, štogla, ili štogl, je metalni uložak za tučanu peglu. Parče livenog gvožđa, tučano neko telo u obliku lađice, koje se grejalo na plotni šporeta pa onda mašicama tako vruće ubacivalo u peglu, da bi joj (kako-tako) sačuvalo vrelinu.
Frau Gabrijela se setila štogle jer je ona zaista zgodna da se njome neko oplajvazi po vilici, ali štogla nema šta da traži u crkvi. Štogla je oprema za domaćice, mora da bude pri ruci samo popadijama, još pre onim Eržama i Žužama što su im, kao sluškinje, držale kuću u redu i poretku.
Pop Spira je imao druga zgodna oružja, ripide ili putire, recimo, možda neku starostavnu knjigu okovanu mesingom, a zamašnu, bogomdanu da podupreš svoj stav u svađi nečim čvrstim i verodostojnim. Nikako štoglom, takoreći ženskom spravom. No, Sremac je bio majstor te je tu urnebesnu komediju ojačao i štoglom, inače jednom sasvim sporednom spravicom izmišljenom da bi tadašnjim irošima i udavačama one uštirkane kragne, zaponci, one silne čipke i šlingeraji bili što lepše ispeglani.
Štogl je igrao svoju ulogu (u istriji pegle, ne kod Sremca) dosta kratko. U stvari je samo zamenjivao šapurike, tačnije žeravicu od šapurika, kojom se obično punila tučana pegla da bi bila dovoljno vrela za pravo peglanje. Prvo bi se veš, košulje, podsuknje i drugi šlingeraj fajtao, blago kvasio prskanjem prstima, jer se poluvlažno platno bolje peglalo. Onda bi se tučana pegla napunila žeravicom pa bi se počelo peglanje, dugotrajna a važna procedura jer je svaka ugledna kuća imala bar nekoliko ormara punih raznog štafira, miraza, vezenih peškira, košulja, kudeljnog i pamučnog platna, kapica i krpica, a sve je to moralo biti propisno ispeglano i složeno u sanduke i šifonjere.
Nema više pegli na šapurike, a ni šapurika (razveju ih kombajni), sad se veš glača savremenim električnim spravama ili nosi u servis gde ga operu i ispeglaju savremene Erže, vlasnice ili radnice u maloj privredi. No, povremeno nas na (ne)važne stvari iz prošlih života podseti neka TV emisija ili stara knjiga, koju mladi naraštaji ne mogu u potpunosti da razumeju bez tumačenja.
Pavle Malešev
