Пречанска лексика: Као прво беше – дрво!

Послао по Бранку Лучићу, свеже пензионисаном фото-репортеру такође „Дневника”, који је у стању да ти учини и незамисливо тешку услугу, као што је набавка правог канапа маниле, ономад за мој искрзани швигар, чак из Дероња, а некмоли донесе књигу. Каже још Љуба: Прочитај, није дебела, само 460 страна, можда нешто и напишеш, има готово 4.000 речи о рибама и аласком алату. А у књизи, уз поздрав и текст од пре 40 година, кад је Љуба у недељном броју „Дневника” представио ту књигу под насловом „Речи отете од заборава”, те подаци да је начињена (између осталог) интервјуисањем 27 старих рибара, професионалаца који су „хлеб зарађивали” ловећи на Дунаву, Сави, Тиси, Тамишу… дању, ноћу, лети, зими, од Земуна до Апатина.

Испаде да да је прва њива заправо била – вода! А прво превозно средство – чамац. Тачније, дрво, трупац. Чак се тако и звао, још код старих Словена. Јер, и они су копали. Али не земљу, већ дрво. Чамац је много „млађи” јер је „чам” турцизам, појам за јелу, односно шиндру, и помиње се, по Ђури Даничићу, тек 1791. у „Новинама србским”. Зато се у многим крајевима јужно од Саве и Дунава, још донедавно чамац и звао кладаник, копанац. А да је био прво превозно средство доказује се ископином дебла издубљеног ватром, негде у Холандији, чија је старост процењена на више од 8.000 година! Таква пловила су научно названа „моноксили” јер су носили обично једну особу, мада су људи касније правили и много веће шајке, лађе.

Није само сторија о чуну једина веза воде и њиве. У књизи је и више верзија „рибарске химне”, описане још код Вука Караџића, но најлепша је она коју је издиктирао у магнетофон Никола Антоковић из Старог Сланкамена, иначе рођен 1912: „Све су њиве зелене, а аласке црне / Алас капу накривио, у меану гледи / Чунови му водом плове, а исполци звече / Кесеге му коло воде а гргечи гледе / Кечиге му њиву ору а моруне влаче / Сомови му жито сеју а јесетре жању / Лињаци му сламу деле а штуке му вршу / Када они све заврше тад аласи једу.”

У свим певањима аласи су победници над ратарима и сва почињу тиме да је њихова њива „црна” тј. обрађена, мада се рибари баш не хвала својим занатом ни његовим резултатом. Један вели да је погрешно веровати да је онај ко једе много рибе паметан јер нико паметан не би, као они, радио по жези, оморини, ветру, киши, олуји и мразу. Једна пословица пак жали рибареву мајку јер, „колико риба има крљушти, толико рибарево одело има закрпа”. Наравно, има и лепших детаља, као што су пословице „Здрав као риба” и „Ноћ ведра као рибље око”, а у више европских земаља важи да „гости и риба трећи дан смрде”. Зачудо нема оне да „риба триред плива” (у води, уљу и вину), али се као лек наводи да је најздравије најести се добре рибе и напити доброг вина. Још књига каже: најбоља риба је – печена! 

Описане су детаљно мреже, алови, вршке и други алати, али чак 600(!) имена за рибе. Од „ајгира” (мушка риба у мресту) до шустера и шарана, који се, иначе, први помиње у светској литературе негде у петом веку, али као карп, али је најважније што је објашњено и како га најлакше уловити.

Само за седам основних делова обичног чамца у књизи је двадестак назива. Почевши од предњег дела који је 1. Кљун, кранце, кранцл, кранцла, кранцли, нос, прамац, предња крма, прамац и штуер, шиља, шпиц; 2. Горња даска: кајс, лајсна, опута, рафла, таласњача; 3. Ребра: бокије, бокоњ, бољак, букуњи, егије; 4. Пречка на средини: банак, клупа, патањ, преграда, седалица, сиц, сицпредли; 5. Задња крма је и задњи прамац и штуер, тур, ћутук, фара; 6. Дно чамца: дип, дојнака, под, табан; 7. Странице: дувар, канат, ребар, ребрица, страница… Ни весло није баш једноставна направа. Врх се зове  бабак, бага, баглама, бапка, бољак, бониш, крикл, руцка, член… Средина је врат, дивчик, држак, штило, а „радни део” што иде у воду – даска, лепеза, лопарица, лопата, пераје, перо, шака…

Павле Малешев